Na obali Jadranskog mora
sedela sam sa piscima tragedija
Sunce je dobijalo
boju krvavog žara
Iz kratkih rečenica
razlila se poema
Jedan je isticao
krizu vlasti u Srbiji
drugi posledice
nemorala na čovečnost
Treći usta i pruži ruku
prema drvetu u pravcu Bara.
Svi smo zaćutali
kada je počeo:
“Po legendi,
ona maslina je
simbol našeg Jadrana
Proteže se dokle i
grane njezine.
Po legendi, prva je nastala iz takmičenja
Atine i Posejdona,
oko zaštitništva starogrčkog naroda.
Pobedu je odnela mudra boginja
jer je iz slane vode,
koju je iz stene pokrenuo Posejdon,
učinila da izraste maslina,
kasnije preneta na Akropolj.
Verovalo se da sadrži sudbinu naroda.”
Pisac nikako nije prekidao govor
“Maslina je u hrišćanstvu simbol božje brige za ljude
spominje se u Bibliji više od hiljadu puta.
Mojsije je ratovanja oslobađao
muškarce koji su ih gajili.
Iza potopa,
golubica koja je u kljunu nosila maslinovu grančicu i
sletela na Nojevu barku,
najavila pomirenje Boga sa ljudima.”
Tu je iznenada zaćutao
Uperismo pogled u njega,
teklo mu je devičansko ulje iz očiju
Prišli smo i zagrlili ga
a on je sasvim oboleo šapnuo
“Budite golubovi.
Ponesite grančicu do Srbije
Tiraniju moramo prekinuti.
Jedno mi je dete preminulo,
a drugo se bori za živote generacije”
Golubice,
hajde od Bara do Beograda
nosi dva milenijuma star spas, nosi lekovitost
(Прочитано: 26 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.277.417 пута)
Prevod dela: MASLINA
Avtor izvirnika: Marina Adamović
OLJKA
S pisci tragedij sem sedela
na obali Jadranskega morja.
Sonce je dobivalo
krvavoognjeno barvo.
Iz kratkih stavkov
se je razlila pesnitev.
Prvi je poudaril
krizo oblasti v Srbiji,
drugi posledice
nemoralnosti za človeštvo.
Tretji je vstal in stegnil roko
proti drevesu v smeri Bara.
Vsi smo obmolknili,
ko je pričel:
“Po legendi,
je tista oljka
simbol našega Jadrana.
Razteza se vse do tja, kamor
sežejo njene veje.
Legenda pripoveduje, da je prva nastala iz tekmovanja
med Ateno in Pozejdonom
glede zavetništva nad starogrškim ljudstvom.
Zmago si je zagotovila boginja modrosti,
ker je omogočila, da iz slane vode,
ki jo je iz skale izvabil Pozejdon,
požene oljka,
pozneje prenešena na Akropolo.
Verjeli so, da je v njej zapisana usoda ljudstva.”
Pisec pa s tem nikakor ni prekinil svojega govora.
“Oljka je v krščanstvu simbol Božje skrbi za ljudi,
v Svetem pismu je omenjena več kot tisočkrat.
Mojzes je moške, ki so gojili oljke,
oprostil vojskovanja.
Po potopu
je golobica, ki je v kljunu nosila oljčno vejico,
pristala na Noetovi barki
in s tem oznanila spravo Boga z ljudmi.”
Tu je nenadoma utihnil.
Uprli smo pogled vanj,
iz oči mu je teklo deviško olje.
Pristopili smo in ga objeli,
on pa je hudo bolan zašepetal:
“Bodite golobi.
Ponesite vejico do Srbije,
tiranijo je potrebno ustaviti.
Eden od mojih otrok je umrl,
drugi pa se bori za življenja svoje generacije.”
Golobica,
pojdi iz Bara do Beograda,
ponesi dve tisočletji staro odrešitev, ponesi zdravilo.