СЛИКАРСТВО ОДЊИХАНЕ ЛАКОЋЕ
Не сећам се, био сам у школу пошао, отац ме је повео на отварање изложбе Томислава Томе ПЕРАИЗИЋА, СЛКАРА ИЗ ЗЕНИЦЕ, ЉУБЉАНСКОГ СТУДЕНТА КОЈИ ЈЕ АКАДЕМСКУ КАРИЈЕРУ започео правећи огромне слике железарских погона и ливаца који су му позирали а да нису ни знали, он нема ни једну властиту слику која није била безпристрасно испитана до неког само њему знаног суда вредности, пре него је угледала светлост. СЛИКАР из краја овим занатом познатих из Перазића дола, на први поглед сликао је лагане слике, изразите, биле су блиске соц, реализму. њему надмоћне он их je бранио , да би се необични маестро смионо супротставио и великом Рафаелу, сигурно је, да су били савременици.
Декаденција талијанске уметности почела је онда када се Рафаелов гениј већ нашао на свом врхунцу, Рафаела је сликање направило Богом. Перазићева дела могу се прокужити критички само и не у духу клеветања, али ту нема и не може бити ни заслеплљености нити, дивљења. Изложбу је неприпремљено отворио мој отац, Томина радост је била очигледна, његова душа се није огледала у сликарству. Као, Јан Ван Ајк, више реалист са жицом нежности, он је у сликама својим био неко други. Да су живели у истом времену француски колористи и овај наш сликар, били би стекао би се утисак привид сличности, био је школован сликар али није водио мнго рачуна о академизму. Због присности са сликаром и породичне блискости, ОСЕТИО САМ ПОТРЕБУ ДА МУ СКРОМНОМ, ПОСВЕТИМ ПЕСМУ.
СА СЛИКЕ ТУГА
Сложена у боје,
у очима угасила сјај.
Зазимела слику.
Хладну је гледам у души драме,
сузила тишину,
па кренула на ме.
JЕДНА
Лепша од лепог,
од бољег боља,
ређа од ретког.
У животу њу сам најбоље знао
и кад бих пао, па подизао,
њену сам крајност боловао.
© Андреја Đ. Врањеш
