ЗАУВЕК ИЗГУБЉЕН…
Било је дана
када сам једва чекала
да сване и твој
мио лик плане
као први зрак
пролећног Сунца
у рано јутро…
Било је дана
кад сам као лане
несвесна година
гледала срећи у очи
кроз замагљено огледало
било је дана
када сам постајала прах
и када ми ни молитве
нису биле лек
било је дана
а сада од њих
оста само душе дах
јер ти за мене си
заувек изгубљен…
Да, не надам ти се више
као лист развигорцу,
као земља киши,
као остављен додору
као лептир лепоти
и миомирису…
Волела бих да останеш
негде тамо далеко
као мој недосањани сан
као мој осмех у свануће чежње
као моја реч дивоте и доброте
као моја утеха постојања
као моја љубав
ни већа ни мања
да сам те стварно знала
ил никада упознала нисам,
јер и овако и онако срећна сам
и ако смем
желела бих таква у судњем часу да мрем
колико год тежак био!
Било је дана
када сам једва чекала
да сване и твој
мио лик плане
као први зрак
пролећног Сунца
у рано јутро…
Било је дана
кад сам као лане
несвесна година
гледала срећи у очи
кроз замагљено огледало
било је дана
када сам постајала прах
и када ми ни молитве
нису биле лек
било је дана
а сада од њих
оста само душе дах
јер ти за мене си
заувек изгубљен…
© Сандра Миладиновић Мајра
