Чему да се нада
достојна, искрена
и пажљива душа
дананоћно брижна,
и куда да крене
кад је одбачена
а свуда је магла
и немић је стисла…
Тешка судба прети
олујне су ноћи
покисли јој дани
а издати часи
и нема истине
нит иједне ноте
нема џентлмена
да је пићем части…
Сад би и да прича
сумње да потврди
са сродном би душом
да победи страх
чему да се нада,
кад су одасвуда,
сем безличних лица
издаја и прах…
Пустош је засела
путељке и стазе
оне утабане
коров запоседа,
можда негде тамо
у олујној ноћи
семе непролазних
чува стража вредна!
И доћи ће родна
година и зора
ораха ће гране
високо да прхну
као птице смеле
придошле са југа
са станарицама ће
да победе тугу!
А куда ће они
тешки незасити
залутали, болни,
давно одбројани,
Како ли ће онда
кад време запрети
кад река замикне
и гора ограни?
Бол од мисли биће
гора од оштрице,
страх од дана биће
непоткупљив дах,
сви таласи моћи
биће забадава,
јел сила царује
док јој вечност да!
Кад свећа догори
тамне ли ће ноћи
отворити врата
свемира што чека…
А све натамјано
као поветарац
остаће ко пелцер
изнова да цвета!
© Сандра Миладиновић Мајра
