ДАЛЕКО ВРЕМЕ – Андреја Ђ. Врањеш

Никола је читао стихове Р. Л. Стивенсона “Home ne more home to me”, “ДОМ МОЈ НИЈЕ ВИШЕ ДОМ МОЈ“,  песника и романсијера викторијанског доба, аутора  романа ,,Острво с благом“. Занет читањем звоно на вратима га врати у стварност. Николин школски друг Милан имао је инстинкт да  сврати када овај  не би  ништа чуо занет поезијом. Носио је уз гитару и широки осмех. Николи се чинило као да види Мики Мауса, онда би започињали лагодни тренуци спојени у заједничко њихово. Никола је рецитовао, док га је Милан пратио умилним инструменталом.  Доцније би се скупило друштво из суседних станова и за тили час би се на дугачкој тераси нашло мноштво  тинејџера, различитих  погледа и хтења, сви би  уживали у штимунгу. Од рата, деведесетих година прошлог века, опсаде људског достојанства прошло је више од две деценије. У Новом Саду у којем живи неко време Никола угледа Милана.  Као у башти детињства јавише му се стихови,  ,,Дом мој беше пун најдражих лица.“ Пришао је и узбуђено почео да рецитује подсећање на далеко јуче. Додирнули су се истим зовом.

Милан је тог закаснелог пролећа дошао на семинар молекуларних биолога у Нови Сад из Источног Сарајева у коме је пронашао близину с прошлошћу. Волео је он Нови Сад још из  детињства. Долазио је код ујака често у град широких  булевара, веселих тргова, упечатљивих сусрета. Срели су се након толико година поново. Нови Сад је остао исти леп, Милан му се радовао душом. Задивљен старом архитектуром,  дотакнут  традицијом, учтивошћу житеља, модом, новосађанкама које су очекивана посебност овог поднебља. Сусрет је другове вратио у пређашње, далеко,  када се мислило да сви путеви воде до тријумфа, главе биле подигнуте високо, када су веровало да свет постоји само због њих, хрлили су  у ново, живети је било једноставно, радосно.Питао га је радознао, шта ради, чиме се бави, колико  дуго је у Новом Саду? Мој живот је пишање уз торнадо, увек против неправде.Милана је изненадио  одговор,  није улазо у дубљу анализу одвело би га у погрешном правцу. Отишли су у  кафић необичног имена. Никола је сматрао је да ће им баш тај амбијент омогућити неопходан мир. Обојица су били преозбиљни. Задњи дан Милановог боравкау Новом Саду донео је  пригушену сету,  кратко и ненадано виђење са детињством, толико  обновљених сећања. Када је ограничено време, укочи се језик, разум остане некако сам изолован. У кафеу су на брзину попили два гемишта, дружење је прошло у евоцирању  прошлости,  пролетело време као трен, као фијук ветра. Одпратио је друга до хотела у којем је  одсела његова група. На растанку угледа  Миланов осмех, симбол једног времена.

 

На послетку чуле су се речи : ,, ВОЛИО БИХ ДА СЕ ВИДИМО НА ДУЖЕ, НАВРАТИ ДО ИСТОЧНОГ, ПА НИСАМ НА КРАЈУ СВИЈЕТА, НЕ МОРАШ СЕ НАЈАВЉИВАТИ“. У тим топлим  речима било је толико искреног. Николи је пала на памет Дучићева мисао, највећи страх је страх од заборава. Сећао се заједничких  победа, у годинама када порази  не постоје