Нове књиге – КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ – Љиљана Тамбурић

КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ, ПОСТОЈИМ У РЕЧИМА – Љ. Обрадовић

Пред нама је друга поетска књига Љиљане Тамбурић КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ. Љиљана сама каже: “Од пре две године почела сам активно да се бавим писањем и учествовањем на разним конкурсима са својом поезијом и прозом”.  И из библиографије се јасно се види да је за кратко време постигла завидан успех. Освојила је бројне награда и успела да објави две поетске књиге. Недавно је на сајту www.poezija.rs њена песма РУМЕНА БЕРБА проглашена за песму месеца фебруара 2022. године. Ја сам у рецензији за њену прву књигу написао: “Да Вам, одмах на почетку, одгонетнем мој тајни рецепт за писање приказа. Ја, дакле,  прочитам пажљиво поетску књигу, одберем најчешће од три до највише пет, по мени најбољих песама, онда сагледам шта је песник хтео
да каже књигом и то је то! Приказ је урађен! Овога пута то није било тако! Морам Вам признати да овако комплетно добру, чак одличну поетску књигу одавно нисам прочитао“.

И тај осећај је остао и овога пута. Љиљана је само побољшала квалитет својих песама. А у овој књизи их заиста има подоста, што баш и није обичај код других песника и то јој је по мени велики плус. Ем је квалитет поезије одличан, ем у овој књизи има 129 песама…

И сад још мало статистике: песме у овој књизи сврстала је у 5 поглавља или делова:
 
·    Кад месец заспи (30. песама)
·    Постојим у речима (26. песама)
·    Посвета песми (29. песама)
·    Поново ће божури цветати (18. песама)
·    Ја имам живот (26. песама)

У наставку, мало ћу Вас увести у поезију Љиљане Тамбурић. Логично, књига почиње песмом КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ. Логично, сви ми, па и Љиљана, смо по васцели дан у неком послу, некој обавези, некој фрци… И Љиљана је ту ноћ, кад заспи месец, савршено ухватила и саткала у своје риме, да се ту нема шта додавати. Песму треба само прочитати и илузуја је савршена…

КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ

Кад се стрпљење ослободи свих стега морала,
а пријатељство заглави између два зида поверења,
па почне да цури по пукотинама
и да се расипа ко кисело вино…
Може ли се у шаке задржати пена
са ситним балончићима
који пуцкетају и нестају без трага…
Може ли се задржати оданост
која постепено испарава,
па од ње остане само талог
црни… Црњи од врага…
/Страна 45./

У овој песми је песник јасно сагледао проблематику заједничког живљења у породици и изазове које протек времена доноси… Јасно нам је у животу одавно да се све претвара у пену, коју таласи немирне реке лако односе у неповрат, да ветар лако одува све наше снове, јер и други око нас имају своје…

У одељку ПОСВЕТА ПЕСМИ Љиљана обрађује још једну вечну тему и дилему свих песника, а то је: Да ли се писањем поезије може уграбити делић славе и тако додирнути вечност, окренути леђа забораву који све на крају избрише. По мом мишљењу Љиљана је, већ овом књигом, која је препуна оригиналних одговора на бројна питања, за себе успела да уграби бар парче славе, за којом сви уметници тако жуде.

КАСНО ЈЕ МЕНИ ЗА СЛАВУ

Порука ове песме је да ништа не може бити заувек украдено, да је Косово поље наше и увек ће бити. Поента ове песме је да нада последња умире и да је сва нада света, да ће једном бити, да мора бити боље “Нови Лазар кад се роди на очиглед света”… Али живот одувек, увек и заувек тече даље…

Љиљана ову своју одличну, вишеслојну књигу поезујe, која се расцветала као кад  пролећни развигорац расцвета жупске пољане и помеша цветове и мирисе разног воћа, завршава циклусом песама ЈА ИМАМ ЖИВОТ. Да, свако од нас има свој живот! Јасна је, једноставна и тачна порука ове књиге. Свака се ласта враћа дому свом у коме јој је било лепо. Јер лепоте се не заборављају без обзира на даљину, на пролазност, на све недаће које прате наш живот, свачији живот, па и Љиљанин.

Јер ЛАСТАВИЧЈА ПЕСМА – последња песма у књизи /страна 179/ описује тај процес у животу, који је истраживачки и пресудан за развој и опстанак света…

Кад птићима крила крену,
ојачају, зацвркућу,
напустиће крајем лета
старо гнездо, ову кућу…
Преко мора и планина
на југ, где још сунца има…

То је та вечна прича, увек млади жуде ново сунце, нову слободу, нове изазове. Јер ново, увек обиља нуди. Нуди, али не даје увек. И ауторка се нада да ће носталгија учинити своје и да ће се млади, као и ласте једном свратити у свој дом, своје огњиште!   Ја сам у о овом циклусу ЈА ИМАМ ЖИВОТ за сам крај рецензије издвојио песму:

ДЕДА ДОХВАТИ МИ МЕСЕЦ

Ова песма, за коју ће многи, по наслову помислити да је намењена деци, а ја ћу се са њима сложити, јер сви ми смо до самог краја и кад смо одрасли, у ствари вечита деца. Увек се радујемо неком лизалу, неком поклону, некој ненаданој срећи. И зато је поента захтева дечака “Деда дохвати ми месец” одговор “Ево, узми га из мог ока, једино њега могу да ти дам”. То јест, одговор је, кад од Вас траже немогуће, немогуће ће и добити.

Деде, од вајкада воле своје унуке и спремни су да им праве разне уступке, веће од свих других, па чак и да за њих скину месец и тако су у дечјим срцима заувек купили место.

Иначе, књига почиње одличним предговором ауторке, за који сам ја одлучио да овде буде и поговор, јер тешко да се може написати нешто боље за сам крај књиге.

“Спава ли месец некада? Питање је за вечиту децу-за песнике и за читаоце који умеју да маштају. -Спава ли месец некада?- питамо се широко отворених очију у ноћима када нам сан ни не најављује свој долазак, гледајући у јасно оивичене обрисе сјајног и пуног месеца. Он кроз одшкринути прозор просипа своју баршунасту светлост на кровове кућа који се претварају у бледо жута брдашца са оџацима што штрче и подсећају на усамљена, огољена стабла.”
::::::::::::::::::::::
“Кад заспи месец, огрнућу се плаштом својих замишљених авантура и кренућу у непознати свет који ће испред мене отворити врата од бескраја, до неминовног праскозорја, где живи стварност и где чекају само одабрани, који ће прочитати оно што сам створила у тишини.”

Овако сам одлучио кад сам прочитао реч праскозорје, коју је ауторка на крају употребила.  Реч праскозорје је недавно одабрана за најлешу српску реч и по мени увек обећава нови почетак. Дакле прижељкујемо нове књиге…

Јер, кад заспи месец, кад заспи све, кад заспимо ми, остаће само речи, остаће само књиге… 

И за сам крај, препоручујем, да књигу прочитате пажљиво и то више пута, јер песме су бројне, песме су одличне, у њима је уткано животно искуство аутора и из њих се доста може и научити.

А увек је добро учити од одличних!

© Љубодраг Обрадовић