Neželjena pesma
Neću da pišem o ovom novembru
I ovoj nedelji što već izmiče
Jer običan je kao i predhodni
Dosadno mračan, pun hladne kiše
Neću da pišem o vetru što jutro
Pretvara u lenjo neustajanje
Ni podne nije mnogo prijatnije
U njemu raste nedostajanje
Šta sad to fali kad sve je dobro
I sve se nekako ustalilo
Tu mi je vatra, tu mi je hleba
I vino da bi se zalilo
Drugi meseci mi lakše proteku
Ko reka tiha kroz ravnicu
Ali novembar zapinje negde
Uhvaćen, k’o kad zarobiš pticu
Pa se koprca, perca joj lete
U kljunu nosi molbeno pismo
Novembar pati, blatom se vuče
Pati što više zajedno nismo
Tebe odnese vetar sa lišćem
Boja mantila misli mi plavi
Mene zakova za stablo staro
I ureza mi datum na glavi
Novembar kišom ispira sećanja
Izlazim napolje k’o na slobodu
Olovku bacam i papir gužvam
I molim boga da misli odu!
Neću da pišem o ovom novembru
Od predhodnih nije ni malo lepši
Vraća me mirisom na vreme suzno
Kad smo prestali biti srećni…
Ljiljana Tamburić
