DOK PADA NEBO – LJILJANA TAMBURIĆ

Dok pada nebo

Svemira crnog k’o prvi bljesak
Kad se svet rodi samo u trenu,
Zaseniše me k’o dva safira
Pretvoriše me u slabu ženu…
Kad ih pogledam dan se otvori
I svi se Sveti na njemu jave,
Dah mi oduzmu, dušu obamru,
Te oči tvoje…
Anđeosko plave!

Nestane mi glasa, zaneme usne,
Vodopadi huče mi niz ramena
Ne mogu korak mali da pustim
Lebdim k’o bela, prozračna sena,
Dok pada nebo na kosu moju,
izleću lude ptice iz glave
Od nogu, slamke, staklene prave
Te oči tvoje…
Anđeosko plave!

Ne treba meni ništa od sveta
oblik što ima i što se vidi,
Hoću leptire da me ponesu
I da me bace na oštre hridi,
Da ih u srce svoje zaključam,
U modro more da se udave,
Svetlost i vazduh da mi daruju
Te oči tvoje…
Anđeosko plave!

Ljiljana Tamburić

Аутор: Ljiljana Tamburić

Рођена сам 1959. године у Крушевцу, где и данас живим. Завршила сам Средњу Економску школу и радила цео радни век у рачуноводству Дома здравља Здравственог центра у Крушевцу, одакле сам отишла у пензију. Интензивно се бавим писањем поезије и прозе од пре четири године и за то време сам штампала четири збирке поезије и то: ДАМАРИ ТИШИНЕ, КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ, ПЕСМА МИ ЈЕ ИМЕ И У ЗЛАТНОЈ РОСИ СУТОНА. Учествујем у конкурсима у Србији и региону, где сам добијала награде и похвале за своје песме и кратке приче. Заступљена сам у педесетак зборника са тих конкурса. Објављујем своју поезију на сајту ПОЕЗИЈЕ СРБ, чији сам члан. Види све чланке од Ljiljana Tamburić