Грудва земље
Грудву снега попи,
Каљава и црна
Бели снег отопи.
Земља греје и опстаје.
Бранимо је да нас храни,
А снег хлади и нестаје,
Ал’ од жеђи он нас брани.
Завичајна грудво земље,
Прљушо посна и проста,
Да ми те је у шаку понети,
Као грудву снега,
било би ми доста.
Но свако од нас,
Што по свету лута,
Да шаку земље
Са собом понесе,
Остало те не би
Ни стопе тамо
Где треба да будеш
И где вредиш само.
Ко би рађао песнике,
Грлио камен и зелене клеке,
Хранио децу и птиће нејаке,
Да у свет пођу и у небо полете?
Рађала си људе, даровала свету,
Да свет песмом буде
И да све ти узму,
ништа не понуде.
ЖЕНА ОД ЗЛАТА ЈАБУКА
“Жена је ружа,
Мирише и мами.
Тргнеш ли је
Убошће те и увенути.”
И вино на жену мирише,
Опија и мами.
Пожуриш ли са њим,
Опиће те
И у блато уваљати.
Жена је –
Од злата јабука,
Блиста и пламти.
Ако не умеш са њом,
Угасиће се – запамти.
Мирисна као ружа,
Неодољива као вино,
Непредвидива као богатство.
Прво те мирисом
Намами,
Па као вино
Опије,
Сво богатство сравни,
Па уваља у блато
И ту остави.
ОЧИ
Те твоје плаве прекрасне очи
Што зраче нежну и благу топлину,
Из којих сјај бије у ноћи
Испуњавајући музиком звездану тишину.
Твоје су очи мелем мојих рана,
Оне ме златним зрацима грију.
Очи те дају светлост мог дана,
Те светлости зраци нада мном се вију.
Из твојих очију сузе су бистра роса
Које лагано теку низ твоје лице.
Видим како се кваси твоја плава коса
Из које чујем цвркут веселе птице.
Из твојих очију сребрна муња сева
Која ми на срце уреза твоје биће.
Та твоја лажна љубавна стрела
Врела је к`о сунце зоре кад свиће.
И сад кад моја љубав стиже до врхунца,
Из твојих очију хладне мећаве бију.
Оне не дају зраке топлог сунца,
Него ме мржњом и презиром бију.
Моје је биће на ивици твог видика,
Над којим се искрена љубав вијори.
У очима ми се ствара твоја слика,
А очи ми кажу: „Она те не воли“.
Ехо са Голије одјекује у срцу аутора – Љубодраг Обрадовић
Обичај је да се у свакој поетској књизи, објави и биографија аутора књиге и то је одувек тако. Да читалац зна ко је написао књигу! Али у поетској књизи ЕХО СА ГОЛИЈЕ, одмах на почетку, је аутобиографија аутора књиге под називом Реч, две о себи, која је много више од саме биографије. Она је и сама прва песма у књизи и кад је читалац прочита, биће му заиста јасно, каква га поезија очекује до краја књиге.
Наиме и све остале песме задржавају надахнуће, које лебди у срцу и души аутора, кад се сети Голије, задржавају тај Ехо са Голије, који га прати још од рођења: “Ту удахнух први гутљај светог ваздуха, који Растко издахну по рођењу и посвети га. Мој издисај се претвори у крик, разлеже се долином допревши до снежних врхова планине Голије, па пошто их помилова, студен са снежних врхова понесе и врати као ехо”. /Реч, две о себи – страна 5./
Читајући књигу даље видео сам да су све песме (има их укупно 62.) подељене у три циклуса: ТРАГ У КАМЕНУ; ПОД БЕЛОМ КОШУЉОМ и КЛУПА 1972.
У првом циклусу ТРАГ У КАМЕНУ објављено је 10. песама. То су завичајне песме и као да су наставак аутобиографије песника са почетка књиге.
Издвојио бих песму, која отвара ову књигу, ДОЛИНА КАМЕНИХ СВЕДОКА. У њој је садржан сав бол и жал због напуштања родног прага. Боли и сазнање да су ти предели, са одласком људи, ту рођених, осуђени на постепено изумирање.
Са светих брегова
Још се звона чују.
Низ долину
Тамјан замирише.
Све мање, све тише.
Брегови наши,
Док су камене светиње
На њима.
Још тај камен свети,
Нашом руком клесан,
Као сведок прети
Ма где га понели
Освајачи клети.
животу који живи, о поезији, сликарству…
Остаје нам само црта,
Црна и хладна.
Он је кида и парча
Комад по комад.
Свемоћним оком сликара
Увећава
И баца на платно.
Чупа из таме светло,
Из тишине крик,
Из студени огањ
Из посрнулог победника.
Он је у ствари
Пророк – победник
У овом циклусу издвојио сам песму ПРОРОК – ПОБЕДНИК, у којој нам аутор, који је у ствари и сликар и песник, на пластичан начин дочарава судбину човечанства и неминовности које долазе /Између неба и земље – Остаје нам само црта,- Црна и хладна/. Дакле између живота и смрти, само је танка линија, Рубикон који се мора прећи, кад те тад! Али ту је сликарска кичица, да заувек са поетском имагинацијом (као и поезија уосталом) све забележи заувек – како се аутор нада. А стваралац у свом делу треба да буде и пророк, да прочита своју и судбину света и тада ће он бити „Пророк – победник”.
Трећи циклус КЛУПА 1972. садржи 33. песме и он је најбројнији. У њему су љубавне песме написане у младости и чуване у свескама и споменарима.
Аутор о тим песмама каже: “У трећој теми су сабране моје ране песме из школских клупа, проткане песмама са клупа из паркова и ко зна којих још места. Зато је и насловљена: КЛУПА 1972 када сам и написао прве песме”.
видим слику
Кад сликам
Прочитајте књигу и знаћете да је овај приказ књиге прекратак да би описао сва сазнања, мудрости, лепоте и визије које књига доноси. За такве претензије потребне су обимније студије и анализе.
Ја мислим да је довољно да прочитате књигу и имаћете своје властити доживљај и тако надоградити своје животно искуство.
Дакле, пред нама је прва поетска књига Првослава Пендића Пенде, препуна одличних песама, у којима, читајући их, можете видети и слике, које је сликар у песнику желео да видите.
