Поноћи без речи, дани без видика.
Ко може да спречи немир који лута
кад у свакој сени обрис драгог лика
нестаје и бежи од светла крај пута?
Молитвом подиже полен са даљина,
разбуђује задње чежње на умору.
Похита ненадно тамо где је тмина
да му повод буде буђења у зору.
Трепере још снене, расплинуте росе.
Упијају мирис земље влажне, црне
док благим додиром расплетене косе
милују га нежно.Ноћ бескрајна трне.
Запаљена искра ко’ латица цвета
у очима сненим, па још једна нова.
Дан им прохујао са мирисом лета
на крилима јужних, пијаних ветрова.
Стигла позна јесен, ромињају кише.
Данак мамном лету суро време узе.
Најлепше стихове хтела би да пише.
На папиру, само девојачке сузе!
(C) Душан Комазец
(Прочитано: 152 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.269.527 пута)