НЕКО ПЕВА
Сваког јутра неко песмом оплакује
Моја поља
По неке на јаук личе, неке буду
Болни крик
Да ли је то провиђење
Клетва или Божја воља
Да угасим босом ногом, пламен
Жар и жртвеник
Од те песме низ образе, врелог сунца
Липте капи
Кад ливада пукне гола загрцнем се
Туга зјапи
Слогови и бразде дрежде
У откосе себе стављам
Уста горка, не говорим вранама се
Само јављам
Ехо вришти и одзвања, негде
У подножју брега
Арије ме грудоболне нађу саме
После свега
Дах трепери, врелина ме
До костију разбаштини
Гледам с ветром, плеше трава
Ја тихујем у тишини
Да ли неко можда данас, пева
Оду мојој срећи
И да хоћу од те песме нукуд
Не могу утећи
Од лепета лакокрилих, бежим
Док не будем спутан
Подари ми Боже разум
Да са песмом не
Одлутам
ДВА БЕЛУТКА
Каква соба, чет’ри кутка, један осмех, два фењера
Она, ја и два белутка, због урока и малера
У оку јој жута значка, свеже убраног маслачка
Од сатена познат шум, у грудима дум, дам, дум
Ћутим, пушим, она спава, у крилу ми њена глава
О, како ми бордо звезде, у погледу језде
После ми на уво шапне, као чесма када капне
Својевољно у свом гету, пригрли ме ко штафету
У сну нисмо, можда јесмо, лево, лево, е сад десно
Не признаје празан ход, на колена, зид и под
Још ми каже, држ’ се такта или стављам те ад акта
И не дај се, јутро зри, кипи чај и ври
Као лимун исцеђени, моји страхови и њени
Сви у једној шољи чаја, очас беху потопљени
Може ли то ветре јаче, нек ме отму ветрењаче
Све до врага, познат шум, у грудима дум, блам, дум.
ПУСТА БОЉКА
(јужноморавски говор)
Еј, мучена моја душо, век ни прође у немање
трпи, штеди, ће поминеш, остаремо од чекање
Све ће јутре буде боље, це заради, ће се стекне
на крај дође пуста бољка, па од зајтре буде њекње
Изеде ме, зацрни ме, разболе се у зло време
спотураш се са бисадзи, сејеш, вране ваде семе
Запустело к’о ноћ тавно, темељ трава опколила
у нашу се малу кућу нека беда уселила
На груди ми туга легла као магла на орање
кво ти вреде с’д ливаде и слогови и путање
Детелина све полегла пригрнула и тополе
пусте ноге издадоше, нит’ на горе, нит’ на доле
Џабе њиве, зрело класје и плугови и дрљаче
шће ти сено и отава и напукле рамењаче
Ете ти ги сливе ранке, обруч, буре и казан
старо лојзе ти пред очи, ноћ дубока, неће с’н
Еј, сиромо, рано моја, године ни прегазише
крупне слузе к’о градушка образи ми намокрише
Шће ми живот, ако твоје ступке по авлију нема
пивни воду, одмори се, суђеница јоште дрема
Еј, мучена моја душо, век ни прође у немање
трпи, штеди, ће поминеш, остаремо од чекање
Све ће јутре буде боље, це заради, ће се стекне
на крај дође пуста бољка, па од зајтре буде њекње
© Драган Величковић
ЧУВАР ЈЕЗИКА – Слободан Ристовић
Шака речи о песмарици НА ХЛЕБУ И ВОДИ, Драгана Величковића.
Језик, то је памтљива смоница свакога народа. Његова крштеница, белег у небу и међ’ људима. Када умре једна реч, сав је тај народ не може ожалити. Језик је створио народ, а на народу је да га чува, ради самога себе и свог опстанка. Ако је себичност и у чему оправдана и пожељна, онда је у чувању поменутог. Реч је највећа космичка грађевина, коју је Бог дао човеку. А, тај човек је песник. Он не чува било коју реч, већ оне од зрневља жита, соли, пчелињих и мајчиних суза. Свака је реч умивена зебњом. Због ње је Христос разапет. Без тога, ни нас не би
било. Остали би мутаво нерођени.
Ево, сусрећемо се са песником, Драганом Величковићем, чуваром језика. Његова песма је цеђ родних слова, жива икра Српска. Обележен је песмом као река извором. Корито је којим путује поменута млађ. Болна су његова радовања. Дар од Бога је, што и мајчинска слутња. Отуда Он у први стих и ставља ”Свако јутро неко песмом оплакује моја поља”. Та поља су платно на којем се трукује људско постојање. Без тога би бадава доказивали прошлост. Ни сам бог нам не би био сведок, јер смо се одрекли највећег нам поклоњеног дара.
Драганова нова песмарица НА ХЛЕБУ И ВОДИ, наводи на помисао монашког понашања. А, и шта је песник до монах пред собом. Да то није, како би истрпео и поднео све оно, што о песнику мисле да јесте. Нема већих и важнијих песника од оних, који су живи крајпуташи у језику, смерни по свему и у свему, а велики у поднебесју којим су се наткрили, да би склонили свој језик и народ у њему. То је његов посао, завет, заклетва у крвним алкама, раушкама, ћерпичу, прошћу, кикама, чесници, шљиви, смрти и васкрсу. Ово је доба, које су ухватили у гвожђа, у процеп неуких и оједених. Језик се нашао на коцу. Да му није Драгана и њему близних, вране би му очи искљувале, а лисице иснурале језик. Остао би без уста. Реч је уста разрезала, да би изговорила: бог, леб, кум, син, виноград, корито. Ко би нас љубио без уста, да није било речи. Како би мајке носиле устима млађ деце, да немају уста. Због тога је Величковић, онај, пред којим се треба наклонити, скинути капа, и даривати му јабука. Има и његова поезија напуклих црепљика. И прозора коју оједа жижак, али то има свака књига. Нема здраве јабуке, ако у њој нема црва.
Замислите се док будете ову песмарицу читали. Није моје да јој на видело износим ране. Моје је, да на њих ставим боквицу. То и чиним, ако сте приметили…
Слободан Ристовић,
Јесен са свих страна, 2020. Година
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Драган Величковић песник, сликар и кантаутор, рођен је 10. септембра 1963. године у Великој Сејаници код Грделице. По занимању је ликовни техничар дизајна. Пише од ране младости, песме објављује у књижевним часописима и разним интернет порталима. Своје прве песме објављује већ 1983. у листу „Наша реч“, Лесковац и у југословенском часопису за културу „Младост“ 1984. Касније објављује у часопису за културу „Неказано“, Бар, Часопис за књижевност „Суштина поетике“, Часопис за културу „Сизиф“ итд. На више конкурса и такмичења бива награђиван за своје стваралаштво: УСУД „Поезија 016“, Лесковац (2019) – прво место, Међународни конкурс КК „Миодраг Петровић“, Баточина, (2020) – друго место, Песнички конкурс „Слапови Вучјанке“, Вучје, (2020) – треће место, Фестивал писане речи на дијалекту „Преображењско појање“, Ниш, (2020) – треће место. Узима учешће у заједничким збиркама поезије: Шта све стане у једну љубав – КК Дервен, Грделица (2005), Ете такој – Поезија на дијалекту, Врање (2019), У срцу југа – Поезија 016, Лесковац (2019). Члан је КК „Дервен“, Грделица; УСУД „Поезија 016“, Лесковац; Удружења писаца „Чегар“, Ниш. Живи и ствара у Великој Сејаници.
