ВАГОНИ ПАТЊЕ ПУТУЈУ
Зашивених несаница
вагони патње путују.
Шапућу улоге,
планове, жеље
малог дана.
Шурују са животом
будећи зло
непрестано.
Неста косца
на ливади,
босих ногу
по падини,
тихих чежњи
румених латица,
врцавих ноћи
свитаца.
Цео мој Свет
узалуд стваран,
узалуд љубљен,
узалуд изгубљен.
Вагони патње
путују,
траг агоније
остављају.
Оштрица неба
тело просеца,
улично светло
не мари,
домови окамењених зеница
дар су пошасти.
Некад,
изнад мене,
минуће њихове
исповести.
© Латинка Ђорђевић,
ЦИРИХ
(Прочитано: 59 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.396 пута)