Дах слободе у твојим зенама.
Из мојих суза лако крочива
уморна, хоће да одпочива
на стази која стреми сенама.
Руди тишина, а ти пристала
да будеш чежња прошлим сновима,
дах лажне наде неким новима
и на растанку сва си блистала.
Стремиш ка сунцу, а ја остајем
чувар сећања лепих и тужних.
Кад’ се присетим будућих тужних,
тужан са њима и сам постајем.
(C) Душан Комазец
(Прочитано: 44 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.385 пута)