U zamci čekanja – Nenad Đekić

Osmehom vedrim tugu skriva

da ljudi u njoj ne vide jad,

da se ne slade nevoljom njenom

i pričaju kako je nesrećna sad.

Od sveta ona u snove beži

i oko njih diže visoki zid,

kao da teške  grehe skriva,

kao da je, od nečega stid.

Ona kroz život korača sama,

sa nadom da će nekog pronaći,

nekoga ko će samo da je voli

i da joj noći učini kraćim.

Često u sobi sama sedi

i čeka svoga princa iz bajke,

što samo  postoji  u nestvarnoj priči

koju su deci izmišljale majke.

I  vene tako iz dana u dan,

u  snovima lažnim što život ih zove,

veruje da će bolji dani doći

a godine mlade u nepovrat plove.

Jednoga dana život će proći,

i kosa plava postaće bela,

zelene oči postaće mutne,

shvatiće tada,  da je uzalud svela.