КИША ГОВОРИ
Киша говори више од нас,
шапуће смело скорашњу тајну,
слива се низ лица и одела,
мигољи шакама у ноћ бајну…
Састаје се са извориштем,
помаже нам у очајању,
спира прашину са путоказа,
рађа још једну звезду сјајну….
Позлаћује наше речи,
у бајку претвара нашу истину,
гаси, ко жар, нашу муку,
враћа нас назад у праву луку….
Јер знај, залутали смо одавно,
као незналице…..
док смо летели низ литице…
и успаване измаглице….
У победе!?
Никада лепше није сипала,
одговоре дала на стара питања,
оставила нас самима читав трен…
Док су се саме зенице стапале,
а леденице наших душа отапале…
чувала је загрљене што се боје
да им се уздаси не раздвоје,
да све није само сан,
већ опипљиво као велико кула,
што јој је само небо граница…
Али где се све ово време дела,
док ју је чекала празна станица?
(с) Миладиновић Сандра