НЕПОЗНАТО ЛИЦЕ – Миладиновић Сандра

НЕПОЗНАТО ЛИЦЕ

Лутала сам никада више,
а сањала никада мање,
куд ме очи преварише,
да ни савест не признаје….
Да покупим све кораке,
све доказе и неверства,
колико сам себи крива,
зашто ми је кожа тесна…
Ништа не би променило
издајника, ни недела,
тамо где се горко слило,
коса ми је оседела…
Тамо где сам јаде крила
листови су сасвим бели,
где сам себе оставила,
вихори су траг замели..
У бунилу слутње када сам
са тамнилом трговала,
сулудо сам крв пролила,
јефтино сам се себе дала…
Тек сада видим једно лице,
непознато, магловито,
не чудим се баш ни мало,
страно ми је као нико…
Тек сада видим ону ружу,
што се спрема да процвета,
често ми је бол задала,
а “сломи” ме овог лета…
(с) Миладиновић Сандра