ИВАНА ЗАЈИЋ – СРЕЋА ИЗА ДУГЕ

Лутајући мрачним улицама,
Гледала сам кишу како пада,
Плакала сам неутешна, сама,
Напусти ме и последња нада.

Изненада небо се разведри,
Облак неста, појави се сунце,
Мени самој лице се озари
И заигра у грудима срце.

Кад на небу појави се дуга,
У мом срцу нада поста већа
Да ћу себи наћи правог друга,
Да и мени осмехне се срећа.

Питала сам да ли се продаје,
Превалила километре дуге,
Неко рече да нам је Бог даје,
А срећа је можда иза дуге.