ПОЕЗИЈА
Поезија је опсена, илузија…
У њој истине нема, само снови
за живот неки нови, нестварни,
лавиринт који у нама сија…
Поезија је наш мост
у свет без пакости,
у свет радости,
у свет где си увек гост,
кога угосте јагодама,
а остало воће
пролазност позоба…
Поезија је спас, за све нас!
И за оне друге,
што само у стварности љубе,
и не знају за занос рима,
кад срце клима,
у заносу прељубе,
штиха и стиха!
Поезија је ваздух,
који недостаје,
који сам живот даје…
Она ништавилу пркоси
и сивило чемера колором скрива,
сво зло у нама убија,
и цветни тепих
ка звездама открива…
Поезија нам отвара очи
и бајке прича.
Пред њом лед се топи,
глечери копне,
Титаник израња…
Поезија, ех, снови,
илузија, опсена…
Поезија, ех,
живот бољи, срећа…
Поезија, вечна сенка
која нас верно прати,
живот богати
и све наде у јаву
стихом допрема…
Поезија…
ТИ и ЈА!!!
© Љубодраг Обрадовић.
ПОЕЗИЈА
Поезијо,
извору чудног,
лепог, тајанственог
и мудрог света,
у твоја недра сад бежим.
Поезијо,
мајко за људе без излаза,
у твојим чарима,
смисао цвета,
ти си контра
којом се тешим.
Поезијо,
игро мила.
Игра си и одсјај.
Многима си учинила,
ноћас снаге
и мени дај.
Ја волим и игру
и коцку.
Ових дана
много губим.
Поезијо,
ти си мени верна,
тебе никад нећу
да изгубим.
А живот трчи,
живот тутњи,
са проблемима
сад се борим.
Свако се увек радо
враћа кући.
Поезијо, ја са тобом
бих да горим.
Поезијо,
моја утехо,
за све пропуштено,
твој сам поданик,
твој дужник и слуга.
У животу није никад све
скроз напуштено.
Поезијо,
у теби нађох
пријатеља,
жену,
брата,
друга…
© Љубодраг Обрадовић
