БЛЕДА СЕНА – Миладиновиић Сандра

БЛЕДА СЕНА

Кажеш, немој никако да волиш,
али, како ће ово крхко биће,
ту му храну ништа не замени,
зору у ноћ, немоћ претвориће….

Научи ме да будем ледена,
с’ манирима високога стила,
можда би ми та смрт и годила,
црне очи умећем бих крила…

Виртоузно свираш пианино,
грациозно додирујеш дирке,
страсно, ко да хрлиш слепим болом,
хладне усне љубиш у сред свирке…

Кажеш, немој никако да волиш,
али, како ће ова топла жена,
на груди јој спушташ тихи очај,
и нестајеш као бледа сена…

© Миладиновиић Сандра