ЗАЛАЗАК СУНЦА *Драгојло Јовић

ЗАЛАЗАК СУНЦА

Гледао сам синоћ залазак сунца
Сетих се дечака како с лоптом јурца,
У сузу једну све је тада стало,
За све што је прошло, што је преостало.

Душа је старца танка као струна
Скупила се, па мекана ко у шаци вуна,
Ништа од прошлости одвајати неће
Ни велике туге ни шачицу среће.

Вечита је тајна докле човек може
Да у једној нити краткога живота,
Као паук мрежу да лепотом плете
Па кад старост стигне да јој може рећи,
Живот прошли сањах кад сам био дете.

И одлази сунце, сјај му брдо крије
Још краичком ока старост светлост пије,
А сутра ће зором неко друго дете
Своје снове слати до друге планете.

Остајте ми збогом жеље и лепоте
Из чаше живота попило се нешто,
Нека пића слатка, земаљске животе
До старости пију људи од доброте.

173 ПУТА ПРОЧИТАНО

ОПОМЕНА… – Љубица Жикић

Збирка песама  у штампи
ЉУБАВ СВЕТОВЕ СПАЈА


ЗАВИЧАЈ У ГРЛУ

(избор)

ОПОМЕНА

Од библијских времена
Прогнани су питали
Прогонитеље своје:
– Како можете
У нашим кућама живјети
А да нас не сањате,
Наше њиве орати
Да нашу глад не осјећате,
Нашим поњавама гријати се
Док смо ми голи и боси?
Сањате ли наше снове,
Чујете ли наше пјесме?
Памтите ли
Угашене погледе наших зеница,
Окамењени јаук на уснама?
У заумљу сте заметнули
Да испод кућног прага
Змија чуваркућа спрежа-.

 

Настави са читањем “ОПОМЕНА… – Љубица Жикић”

231 ПУТА ПРОЧИТАНО