ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ – август 2019.

Слике на Фејсбуку

Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ организовало је 30. 8.2019. године у летњој башти ресторана ДОН ЖОН КУЛА (стари ФАМ-ов ресторан) традиционална ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА – поетско-музички програм.Своју поезију говорили су чланови удружења и њихови гости: Љубодраг Обрадовић, Јасмина Димитријевић, Дејан Милошевић, Градимир Карајовић, Драган Ракић Сингер, Светлана Ђурђевић, Саша Милетић, Јована Марковић, Данијела Јевремовић, Богдан Јевтић, Драган Матејић, Мирослава Смиљанић, Михајло Ћирковић, Горан Арсић, Мирко Стојадиновић и Мирослав Живановић. Програм песничких сусретања је осмислио и водио Мирослав Мића Живановић, који је ово поетско вече обојио и музиком.

НИЈЕ УВЕК СВЕ ТАКО ЦРНО

Седим, испијам кафу.
Душа црна попут ње.
Слушам насмејане људе,
а мене ништа де насмеје!

У души чемер, јад.
У грудима нешто боли!
Где је срећа сад?
Зашто ме више не воли?

Постоји ли безгранична љубав,
због које све се прашта?
Или, љубави и није било!?
Била је само машта!
Настави са читањем “ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ – август 2019.”

215 ПУТА ПРОЧИТАНО

Раде Драинац – 120 година од дана рођења – Трбуње 2019.

Пред родном кућом великог песника Радета Драинца општина Блаце је данас 27.08.2019. године, обележила велики јубилеј Великог песника – 120 година од Драинчевог рођења. У обележавању 120 – тог Драинчевог рођендана учествовали су и песници Удружења песника Србије – Поезија СРБ из Крушевца. Крушевачки песници су тако наставили да негују своју манифестацију “Песници Драинцу у походе”, која је ове године по осми пут одржана у Трбуњу, у родној кући Радета Драинца. Манифестација је ове године реализовна на иницијативу Народне библиотеке Рака Драинац из Блаца, а у сарадњи са Удружењем песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. У првом делу програма који је изведен испред куће Радета Драинца наступили су млади глумци из Блаца који су говорили поезију и прозу Радета Драинца. Пред Драинчевом кућом у улози Радета Драинца појавио се глумац Саша Савић, а стихове су говорили: Марија Јевтовић, Наталија Павличевић, Ленка Ћојбашић, Новак Ћојбашић и Бранкица Црноглавац. Своје стихове казивали су песници – чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ из Крушевца: Љубодраг Обрадовић, Мића Живановић, Ратко Тодосијевић Баћо и Богдан Јевтић, а песму Драгојла Јовића ЛИПА прочитао је Љубодраг Обрадовић. Програму је присуствовао и рођак Радета Драинца из Трбуња Витомир Јовановић Џогурда, као и бројни љубитељи Драинчеве поезије и културни посленици из општине Блаце. Програм је осмислила и реализовала Народна библиотека Рака Драинац из Блаца на челу са директорком Славицом Павличевић.
Još slika na Fejsbuku

206 ПУТА ПРОЧИТАНО

СУДБИНЕ… – Андреја Ђ. Врањеш

СУДБИНЕ  –  кратка прича

 Живео је изван правила,стално ужурбан, у истом ритму, деловало  је  да је остао без времена, па као да је  темпом хтео надокнадити цео живот. Црни, како су га звали сви они који су га знали није ни  био црн,а  зашто  је овај надимак  њега запао, зна  онај ко га је наденуо као забуну. У  Радошевом детињству ЦРНИ је играо важну  улогу, пролазио је  поред  његовог дечјег радовања  свакодневно кад би се играо,обележивши не само време него и простор његовог детињства , удахнуо му је нешто необично своје .И  није то  било  случајно  јер ништа на овоме свету   није  случајно. Радовао се дечјој игри као што се пчела радује ливадском цвећу. Нико није могао тад ни знати, није ни било на домак видљивог ко је он.  Као  заробљеник  лошег друштва тражио је  излаз, био је то његов бледи покушај да се извуче из  злокобног у шта је ушао  једне далеке преваре,  хтео је бити део већ испричане  приче. Некад би им  украо лопту онда  би  финтирао  направио гег шалу, па  је вратио   лежерно петом  и продужио  својим  путем.Некад би  дискретно ускочио у игру невидљив као дух, остао кратко тек да је осети и исто тако тихо из ње изашао.Куповао их је  тајнама, постао је  идол. Пролазиле су године и игре са њима ,другачије и различите, са играма је пролазила радост,  дечаци су стасавали имитирајући  необичног човека,покретима, триковима чак размишљањем.Имали су његово поверење и очекивану  наклоност.Све је  између њега и њих  било  искрено, дубоко потхрањено у нешто што се зове пријатељство.

Он је поклањао тајне,они њему радост,а  када се не би видели тог дана, када би се десило да га нема  остјали би забринутији за слутњу, оптерећени сумњом тешком као  камен све док га не би поново угледали. Једном су за мало скренули у порочну тајну која гута  лепоту. Заокупљени игром  нису  приметили како  се привукао, како се  нашао  у гужви   њихових  жеља и устрепталости, бесно као никада пре  рекао  је оштрим тоном: „Можете се играти али коцкати се нећете“  Одржао им  је величанствену лекцију као да им је отац  који неспокојан држи непослушној деци предавање испуњено прекором завршивши га леденим  упозорењем. Минуло је благо детињство, брзо као ветар, као све што је  лепо, живот је попримио другачији немирнији  ток,  нестало је  лудорија, појавили су се нови догађаји другачији, ванредни,тешки, с њима и друга искуства.Негде у трансценденцији изгубио се  Црни као прича као  каменчић у набујалој реци. Прошлост се  враћала  сећањем нагло само када живот наметне чудна решења,посебно за дугих зимских белина ,као лелек времена далеког, као заостале  тајне, као  прича која живи  у играма,победама и поразима, весела или тужна. Генерација  се расула, изменило се све, изгубило себе,али сећање, сећање је  ипак остало. Радош је одселио далеко од  прошлости, истеран испод неба родног, посрамљен, остављен сам себи, изван  токова, одгурнут, отишао  је  да броји облаке далеког севера у земљу ирваса . Све што је деловало до тада  монолитно срушило се  као кула од карата,остали су снови. У времену лажи  све ће се окренути тумбе, појавиће се стара истина која ће се надвити над главе свих и кривих и оних  правих,  најгора могућа пошаст, рат.
Живот је вољом других заменио лагодност за немир   од ружилишта  постао је ружнилиште, стравична неизвесност,злокобна, сурова стварност, нешто толико непојмљиво, нормалном далеко. Доселио се невесело у  други град,туђу земљу ,  да се измакне од невида, да се склони,град у којем је на туђем језику хтео започети испочетка ново. Нису га разумели, имао је осећај да га нико и никада неће разумети, тмуран као и небо њихово, несхваћен, погрешних додира  очекивао је можда и превише.Природно је да људи без траума  живе животе другачијих сазнања испред којих се није испречила ни туга,ни носталгија, ни губитак најлепше тишине, а човек сваки на овој расутој  светлости,  мимоилажења и судара верује само властитом искуству. Тако је бивало увек  и увек ће и бити , остало је то као чињеница непромењљива, као аксиом. Купио је новине једног светлијег јутра , на насловној страни угледао је слику Црног.  Масним словима испод ње  било је написано: „ Ухваћен  у проневери  лопов и коцкар,  име, презиме и надимак, таксативно.“Очима није могао веровати шта је угледао , шта прочитао. Да ли је могуће да их је судбина поново приближила  у туђини.Он га је заиста волео , волео је и  што су ту негде иза угла времена ближе  срцу удомили снове и  надања, али  сазнање да је лопов било је као удар грома.Вест га је затекла као груба неистина,као најнижа подвала, као  најбруталнија лаж. Покушао је вратити  прошлост. 


Још једном је онда  приближио слику очима уверивши се да је његова, видео га је природног као да је  поред њега, али како он  да  је  лопов? Где сместити такво сазнање,неверица, немир, па онда зашто питао се ? Схватио  је најзад целу позадину, прихватити је није могао никако,није ни  хтео. Схватио је  зашто је његово  понашање  онда  било  жустро,  испуњено гневом ,зашто им је поклањао пажњу .Сетио се   говора.  Знао је он  каква опасност вреба  у прљавој  игри коју су били започели, колико фатално  може да се заврши ако  постане навика, колико се тешко од зла ослободити,  није хтео репризу властитог живота, није желео да дечаци скрену у сигурну пропаст,  имао је  савест, непоколебљиву намеру да их спречи у врашки опасном.Спасити  младост која је летела био је не само  његов мотив већ и императив и успео је. Ништа се  као лепота   душе  не сачува у сећању толико чиста, толико убедљива,  беше Радошева помисао. Црни је и поред свега остао  у сећању  као забран у који не може нико, нешто недокучиво као Божанство, власник радости његове. Можда ником не би опростио  горко сазнање,можда ни сину, ни мајци ни ћерки, ником,али њему,њему није могао замерити ама баш ништа. Размишљати  да ли је лопов или  није не би имало никаквог  смисла, где би га та  потврда одвела,изгубио би сву  лепоту, чудо шареног детињства, једино што је остало као  реткост у његовом животу што је у себи носио као симбол, требало му је измислити Сунце и ако постоји таква је била његова тугом опасана стварност,доста му је било људског приземног,пустио је ту муку низ воду,зар му није  доста било свега,  изгубити њега,значило би изгубити себе срушити мит, једино  прибежиште, пресећи грану на којој седи, не  било би то  превише поразно,за ионако  бескрајно сурови људски  живот.

ИЗ ЗБИРКЕ СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ.

СУДБИНА

Родио се патња да га тражи,
живот цео провео у варци,
смешио се кад су га лагали,
они мудри и они глупаци.

Туговао стабло кад се руши,
у лажима гнусним,пливао је искрен,
добротом рањен није мого стићи,
мрзели га што је био мислен.

У простору тамног мира,
злоби није дошао крај,
стихујући поносан у сенци,
ни у рају није нашо рај.

Настави са читањем “СУДБИНЕ… – Андреја Ђ. Врањеш”

1.723 ПУТА ПРОЧИТАНО

Krzno

Od silnoga dana
Jakog sunčevog zraka
Na livadi se nadjoh
Probudjen i uplašen
Iz nesvesti sam ustao
Uz osećaj
Smrznut i ugrožen

Gledam u šumu razjarenih grana
Po Sovinjem huku , gluvo doba dolazi
Zvukovi u tami, ništa mirno ne čami
Nemušti jezik koji mami odjednom
razumom sad govori

Sačekaj još malo izgubljeni stranče
Nemoj poći u grad ako za Boga znaš
Sad će mesec da se otkrije

Večeras ne ćeš biti nikome drag
Večeras ne ćeš ostati nag
Uskoro će mesec da te pokrije

218 ПУТА ПРОЧИТАНО

NIJE UVEK SVE TAKO CRNO – Jasmina Dimitrijević


NIJE UVEK SVE TAKO CRNO

Sedim, ispijam kafu.
Duša crna poput nje.
Slušam nasmejane ljude,
a mene ništa de nasmeje!

U duši čemer, jad.
U grudima nešto boli!
Gde je sreća sad?
Zašto me više ne voli?

Postoji li bezgranična ljubav,
zbog koje sve se prašta?
Ili, ljubavi i nije bilo!?
Bila je samo mašta!

U daljini pučinu gledam,
u njenom miru, tražim spokoj svoj.
Pučina ostaje nema,
ne razume očaj moj!

Ostaje šoljica prazna,
sada u njoj nije crno sve.
Po neki beli trag,
kao da mi nešto nagovešćuje!

Nije uvek sve tako crno,
posle kiše Sunce izadje!
Ljubav često zaboli,
ali, nekada se i prava pronadje!

© Jasmina Dimitrijević

420 ПУТА ПРОЧИТАНО

SVETI MUČENICI GOSPODNJI-Miroslav Krnjeta

Mučenici vere sluge božije volje
ostavili trulež sveta za mesto bolje,
predani samo nebu goreći ljubavi prema bogu
čeznuli za carstvom nebeskim,gradili duhovnu podlogu.
Hodali bosi,šibani prućem,gonjeni,suđeni,
nisu kolebljiva srca,nisu drhtali od kazni,
odrekli su se lepota zemaljskog života i svoje glave
zarad zaveta bogu i večne slave.
Carevi ih potkupljivaše zlatom
dželati ih na muke bacaše,
ostaše verni Hristovim zavetom
sa osmehom kod Gospoda odoše.
Nema blaga,nema iskušenja,nema ognjene muke,
zbog kojih bi izdali Gospoda Isusa Hrista,
smireno srce trpi bedu,strašna stradanja,poniženja i bruke,
zarad spasa duše i božijeg rajskog mesta.
Vikali su krvnicima,tela uzmite od nas
ništa nije draže od Hrista boga i duše spas,
ljubav sve izdržava,ljubav je vodilja u hodu
otišli u večnu ljubav u zagrljaj voljenom Gospodu.
Svetu ostavili smrtno namučeno telo
a u dvoru Gospoda dobili svetlo rajsko odelo,
ostavili čovečanstvu primerom ključ unutrašnjeg blaga
istrajnu snagu,nepokolebljivo verno srce do kraja
kroz trpljenje i stradanja pokazali put do kapija raja.
Kakav sjaj od ljudi,kakve planine vere,kolika srca vrlina,
svetlim krunama ovenčani stanuju u carstvu Hristovih
anđela i blistavih rajskih visina.

207 ПУТА ПРОЧИТАНО

ПРОСТАЦИ И ПРОСТИ – Андреја Ђ. Врањеш


ПРОСТАЦИ И ПРОСТИ
  – колумна

Када је Иво Андрић добио  Нобелову награду за књижевност, након повратка у земљу из Београда је отишао у Херцег Нови где се  како је  о томе  надахнути Херцеговац Момо Капор писао, дружио и заједно одмарао са непоправљивим  шејтан ефендијом Зуком Џумхуром.  Управо тада тих дана пришао му је један простак из комшилука и   комотно  без устезања као да се знају најмање двадесет пролећа упитао: Добро Иво без персирања. “Када ћеш ти частити за ону  Нобелову награду“?  Андрић се  одједном и поред луцидности, од неверице  у чуду  нашао па није умео ни да одговори. Тако је одреаговао  велики писац. Шта  мислити о понашању овог човека, шта рећи, осим се  згрозити, натерати разум да заборави оно што је запамтио, очи да не виде оно  што су виделе, јер кад такви зулумћари ,  без части и стида када се такви увуку са  својом досадом или гњаважом у туђе животе, а то је увек тужно и  брутално , они онда ове  озбиљне благих нарави а духом богатим као да  ошамаре,  блокирају их  нагонски ниским, не ретко и вулгарним, таква чињења не донесу понека времена, тога  има увек и свугде. Све  се тада у трену сруши, падне и оно величанствено и вредно. Они и постоје да руинирају унизе. И не морају то увек чинити уметницима људима од угледа и значаја, тако се они охоле и понашају према свима без обзира на  углед  ,звање или знање. Углавном су такви, полтрони, варалице, смутљивци.  Док се не подвуку, увуку, глуме  лажну финоћу, после постану незајажљиви и подједнако неиздрживи. Културним је  непријатно да се одупиру, немају ни снагу а још мање жељу, јер ови без осећаја за меру   насрћу бестидни . Увек се нађу  тамо где им није  место  да згаде загорчају јалово досадном реториком, бизарним питањима , поспаном интелигенцијом. Са простим  народом  је  другачије  и комуницирање је срдачније, прост народ је  стидљив, скроман, без надмености, њему  питања нису својствена нити битна, нити потребна, њему заправо кад су други у питању није ништа значајно, он се бави  са својим   животима, нема он  времена за доколичарење, навикао како то Бугари кажу на труден живот он ни  не зна за другу врсту понашања,  ради , црнчи, чекајући судњи час. Тај свет је  без гнева, пакости, окренут себи са једним циљем,  једном жељом, да некако преживи до сутрашњег дана који је нова борба са истим и вечито истим. Само ови који нису нигде  пошли а већ су стигли, без контроле, знања, мере, свести и савести,  могу бесконачно дуго да саплићу, оговарају, улазе у туђе радости и туге, вечито знатижељни . Сужених видика, у вечитом раскораку између жеља и могућности, грамзиви према   себи самима, одлутали и залутали, присутни и неприсутни, нестални и стални, без ставова и принципа као да временом плутају.

ИЗ ЗБИРКЕ У(СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ.)

МОСТОВИ

Мостови не само што спајају људе,
судбине, културе, различитости,
они су велики  испити савести,
места која оплемењују.

Мостови су храмови покрај храмова.

Настави са читањем “ПРОСТАЦИ И ПРОСТИ – Андреја Ђ. Врањеш”

8.079 ПУТА ПРОЧИТАНО

ДОБРО ЈЕ БИТИ ДОБАР – Чарапанско срце и ПоезијаСРБ

Дана 20. августа 2019. године у 18:00 сати у прелепој башти Ex Ponto Gastro bara (Страхињева 6, Крушевац) Хуманитарно удружење “Чарапанско срце” у сарадњи са Удружењем песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, је организовало хуманитарно песничко-музичко вече. Била су то традиционална ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ на којима су се чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и њихови гости срели са болесном и хендикепираном децом и путрудили се да им својом поезијом поезијом и књигама улепшају тренутак. Своје стихове говорили су: Љубиша Бата Ђидић, Мића Живановић, Љубодраг Обрадовић, Хаџи Иван Милановић, Богдан Јевтић, Дејан Петровић Кенац,Стефан Кнежевић, Даница Рајковић, Живота Трифуновић, Аријана Хинић, Ина Хинић, Дејан Милошевић, Градимир Карајовић, Данијела јевремовић, Слађана Бундало, Милош Ристић, а своје афоризме говорио је Михајло Ћирковић Ћира. Наравно своју поезију говорили су и песници који су представљали Чарапанско срце: Вељко Стамболија, Горан Арсић, Драгана Марковић, Никола Павловић и Нина Милетић, а вече су музиком обојили: Бојан Вукосављевић, Милош Симић, Фантастико бенд, Иван Миладиновић и Мирослав Мића Живановић. Програм су осмислили и водили Јасмина Димитријевић и Љубодраг Обрадовић, а посебан допринос у организационом смислу целом програму дала је Сара Поповић, председник Удружења Чарапанско срце. Програм је био хуманитарни: Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ је поклонило књиге, а било је и новчаних поклона од присутних посетилаца програма…

348 ПУТА ПРОЧИТАНО

У КОШУЉИ НОСИМ МЕСЕЦ – Промоција књиге Борисава Боре Благојевића

У четвртак, 15. августа 2019. године у Народној библиотеци “Душан Матић” у Ћуприји, одржана је промоција збирке љубавних песама Борислава Боре Благојевића “У кошуљи носим месец… In Hend trage ich Mond”. Програм промоције је осмислила и водила Љиљана Ђорђевић – директорка библиотеке Душан Матић у Ћуприји. Ради се о двојезичној књизи, на српском и немачком језику, а поред аутора, о књизи су говорили: Љубодраг Обрадовић – песник и председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, Миле Г. Лазаревић – песник и председник подружнице Удружења књижевника Србије у Ћуприји, Бранко Ћировић Ћиро, песник и гуслар из Ћићевца и Наташа Пајковић из Ћуприје, која је превела књигу на немачки језик. Поезију Борисава Боре Благојевића говорили су Светлана Ђурђевић, Мирослав Мића Живановић и Ратко Тодосијевић Баћо – песници из Крушевца. Погледајте слике, преслушајте аудио запис промоције и уживајте…

Слике на Фејсбуку

Борисав Бора Благојевић

Љиљана Ђорђевић


Љубодраг Обрадовић

Наташа Пајковић

Бранко Ћировић Ћиро

Миле Г. Лазаревић

Светлана Ђурђевић

Мирослав Живановић

Ратко Тодосијевић Настави са читањем “У КОШУЉИ НОСИМ МЕСЕЦ – Промоција књиге Борисава Боре Благојевића”

255 ПУТА ПРОЧИТАНО

ВЛАСНИК ЉУДСКЕ  ЛЕПОТЕ – Андреја Ђ. Врањеш


ВЛАСНИК ЉУДСКЕ  ЛЕПОТЕ
–  кратка прича


Александар Аца Радосављевић чије име и презиме  се тешко изговарало  због дужине да би  језички било економичније сви су га радије  звали само Аца.  Био је професор психологије по вокацији , са  знањем далеко дубљим од  једне професије  Аца је  целим  бићем и енергијом  био  наслоњен на учење и сазнавање. Широке душе и културе, морао је импоновати. Марко је могао имати тада око дванаест година а он преко осамдесет, када га је отац на Петроварадинској тврђави, елдораду његовог детињства једног далеког узаврелог лета упознао са њим.Сусрет је протекао сасвим случајно и изненада у атмосфери препричавања митова  и легенди старе Хеладе, Орфеју, Еуридици, Прометеју, Телемаху и другим познатим јунацима из  Старогрчке митологије. Марко је оставио снажан  утисак паметног дечака, довољан разлог  да се спријатеље. Стари професор  висок, дискретно  повијеног кичменог стуба са једва приметним тремором десне руке,  симптомом  Паркинсонове болести која се због дубоке старости није никада успела развити . Крепак и поред уморног живота,  издуженог лица, фацијалних ситних костију доста је подсећао  на Марковог деду не само физикусом него и гестикулацијама. Сви старци личе  један на другог када уђу у   године,увоште се и онда им ни време,ни старост ни болест  не могу ништа , као старе грађевине,мостови, славолуци,сакрални објекти старошћу  као да пркосе смрти.Уредан, Господин са браон шеширом оним  истим којег је носио и лети и зими,  професор је по свим мерилима био пример скромности. Слабијег вида са диоптријом у минусу  носио је до  пола носа обешене Ленонке без којих није могао ни до предсобља. Није имао породицу или можда породица није имала њега. Дечака  је за кратко време дружења научио како се приступа јелу са пресавијеном машном, како руке морају да се држе за столом, како се одлажу наочаре, научио га је да броји  француски  и да нипошто не пита  девојчице колико имају година, а зашто тада , зашто њих остало је као  енигма. Научио га је ко су били Азнавур,
Монтескије,Стендал, шта је то шатобријан,препричавао му Камијевог Странца и много чега још. Очигледно био је француски орјентисан, или можда француски студент, или је једноставно  волео Француску, чинило  се да је и вредности везивао за оне које иду уз Француску културу и оне које не иду. Становао је у другој улици која се секла са Марковом, тако да су имали лакоћу виђања. Неко је дечаковој мајци једном приликом  можда из зле намере или искрено рекао да је професор активно туберкулозан, да ли је он то и био стварно, мада је било мање за веровати  није се поуздано знало, није се дубље породично улазило у ту проблематику, али  био је то свакако  довољан разлог макар и као сумња или претња  да  се дечаку забрани даљњи контакт. Тешко је ово сазнање а још теже успостављања баријере дечак прихватио.

Настави са читањем “ВЛАСНИК ЉУДСКЕ  ЛЕПОТЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

1.167 ПУТА ПРОЧИТАНО