НЕОБЈАВЉЕНА ЗБИРКА „СВИ ПРАВЦИ ВОДЕ У БОЛ“.
У НАМА ЈЕ ПРИЈЕЗДА
Морава ноћу тугом се шири,
као ни једна судбинска река,
побожни сузама тишину квасе,
слушају ехо далеког века.
Навајлију Пријезда паше у нама,
његове муке наше су муке,
његови болови у наше скокови,
исте претње исти и рокови,.
Живот се враћањем креће,
прошлост будућност прати,
невидљив Пријезда Сталаћем пројаше,
зна да нам се душе опасности плаше.
Овде опомиње и стабло у самоћи,
што год поглед пипне мисао застане,
слушам па ћутим испод мркле ноћи,
ех кад би од некуд још Пријезда да бане.
Одсвуда прошлост, тишина мека,
замишљам поклич Пријезде јунака,
не чује се нико,сета опколила,
а река протиче кроз густину мрака.
ЖИТИЈЕ ЛАЗАРЕВО
Пут је његов њива бола,
блиставе су по њој посејане речи,
изниче слава која небом светли,
о витезу Кнезу што не хте да клечи.
Дубоке бразде рода су ране,
вековима пеку у времену сиву,
једном кад зло иза леђа зађе
и вечност се нађе у трајању криву.
Ко ће икад дати оно што он даде,
а дао је светлост за најлепшу дугу,
када младо Сунце топлином засија,
Србљу јадном отопљава тугу.
Настави са читањем “У НАМА ЈЕ ПРИЈЕЗДА – Андреја Ђ. Врањеш”
