Месец: јануар 2015.

Tražio sam pomoć od lekara

od travara, vidovnjaka raznih,

niko bolest moju nije znao,

rekoše mi;… Možda je po kazni!?

Teška bolest maha uzimala,

mučiše me noćne nesanice,

kud god bih se nesrećnik okren’o

video bi samo tvoje lice.

Leka nema bolest napreduje,

podočnjaci “ukrasiše” lice,

poznanici samo bi zastali

zbog čuđenja i zbog neverice.

Lutah tako ulicama grada

lek i dalje ja za sebe tražih,

da je bolest svima nepoznata,

ja ne mogoh lako da uvažim.

Jednog dana ja izgubih nadu

pa se reših bolesti predati,

tad mi život postade besmislen

i poželeh sa njim se rastati.

Ti zakuca tad na vrata moja

otvori ih, ugledah ti lice,

odmah shvatih da je bolest prošla,

izlečen sam moja “doktorice”.

Sad bolesti mene obilaze

ni virusi više me ne cene,

ko bi smeo, kod toliko drugih,

zbog “doktorke” da napadne mene.

Milovan Petrović

–

Gitara me sad na tebe seća

na nas dvoje jedna pesma stara,

ja muzičar dobar na gitari,

a ti moja čarobna gitara.

Letnje noći mesec i gitara,

moji prsti na žicama njenim,

reka nežno obale miluje,

a ti mene sa očima snenim.

Našu pesmu reka tiho nosi

i ona je zapevala s’ nama,

blago svetlo mesec nam daruje

i zvezde su namignule nama.

Svi slušaše gitaru u noći,

diviše se tom skladu u seni,

šumu reke, tvom sjaju u oku,

i gitari,… naravno i meni.

Sad gitara više se ne čuje

ne bar moja, zvuci pesme stare,

neke nove sad se pesme čuju,

novi svirci i nove gitare.

Nek’ gitare i dalje sviraju

neka svirci svoju mladost slave,

nek’ talasi reke pesme nose,

dobre pesme uz gitare prave.

Milovan Petrović

–

Lepe reke po Srbiji celoj

lepa Sava, lepa i Morava

a najdraža reka srcu mome,

moja reka, malena Tamnava.

Svaka od njih svoje čari ima

Lepenica, hirovita Drina

stari Dunav i Tisa što spava,

al za mene čar ima Tamnava.

Volim njene vire i vrbake

senovite šume i proplanke

cvetna polja brežuljke i sela,

gde je moja mladost započela.

Volim pesmu čobanice mlade

i ratara što na njivi rade,

Veru jednu kraj obale njene,

oživeše stare uspomene.

Uspavano selo Ćukovine

sve brežuljke, njegove utrine,

žitna polja ko talase mora,

kraj Tamnave najlepša je zora.

Sad ta reka u mom srcu spava,

sve su lepe, posebno Tamnava

tu sam rođen, tu me samo ima,

jer sam dete sela Ćukovina.

Tamnava mi u mislima osta,

lepa Vera, uspomena dosta,

kraj nje vrba, hladovina njena

iz mladosti more uspomena.

Milovan Petrović

–

Ustala je majka stara
pa kroz prozor na put gleda,
drhtale su ruke stare
a tresla se kosa seda.

Sin joj davno negde ode.
Ode na put nepoznati,
čekala je dane mnoge
da joj dođe, da se vrati.

Kroz prozor se uvek prvo,
zagledala svakog jutra,
zatim tužno uzdahnula;
“Još ga nema… doće sutra.”

U čekanju eto tako
prolaze joj zadnji dani,
poslednja se nada gasi
sati su joj odbrojani.

Jednog dana na vratima
zakucala ruka jedna,
odgovora nije bilo
a vrata su otvorena.

Uđe putnik preko praga
i ugleda ženu staru,
na stolici kraj prozora
u daljinu zagledanu.

Pogleda je stranac bolje,
u stolici staro lice,
srce mu se naglo steže
od prizora, neverice.

Oči mutne otvorene
zagledane u daljinu,
kraj stolice papir neki,
to je pismo njenom sinu.

Podiže ga stranac s poda,
pa pokuša pročitati;
“Dođi kući ja te molim,
umorna je stara mati.”

Ne izdrža putnik više
niz lice mu skliznu slano,
a iz ruke ispa pismo,
delimično napisano.

Kleče stranac pred staricom
uze pismo, prekri lice,
dodirnu joj hladne ruke
i zarida, “Eh starice.”

Ridao je dugo tako,
šaputao u suzama
čini mi se da se čule,
samo reči, DRAGA MAMA.

Pismo do sad nečitano,
a poruka svima znana,
sva je ljubav majke sinu,
na papiru napisana.

Milovan Petrović

–