Tražio sam pomoć od lekara
od travara, vidovnjaka raznih,
niko bolest moju nije znao,
rekoše mi;… Možda je po kazni!?
Teška bolest maha uzimala,
mučiše me noćne nesanice,
kud god bih se nesrećnik okren’o
video bi samo tvoje lice.
Leka nema bolest napreduje,
podočnjaci “ukrasiše” lice,
poznanici samo bi zastali
zbog čuđenja i zbog neverice.
Lutah tako ulicama grada
lek i dalje ja za sebe tražih,
da je bolest svima nepoznata,
ja ne mogoh lako da uvažim.
Jednog dana ja izgubih nadu
pa se reših bolesti predati,
tad mi život postade besmislen
i poželeh sa njim se rastati.
Ti zakuca tad na vrata moja
otvori ih, ugledah ti lice,
odmah shvatih da je bolest prošla,
izlečen sam moja “doktorice”.
Sad bolesti mene obilaze
ni virusi više me ne cene,
ko bi smeo, kod toliko drugih,
zbog “doktorke” da napadne mene.
Milovan Petrović
–