Месец: децембар 2013.

Pisanje je osećaj!

Ne poznaje vreme,

uvek traži nove reči, povode,

u starim licima, slikama prošlosti,

koje isplivavaju kroz imena, ljude, navike…

Sve što sam razumeo,

prezir koji sam slavio,

pobede koje su me živog spalile,

porazi koju su me nosili sve dalje i dalje,

u predele željne neimenovanih junaka,

stvarnost koja je kucala pred mojim jutrima

hrabrost da se zagrli magla

i otpeva nečujno ćutnja koja nosi pobedu,

pisanje kao izlaz

vrata u nikad prihvaćenu šansu

bez rokova, vremena, osećaja,

čistilište sopstvene umnosti,

gde se boje oslikavaju u zvuke

i sva želja staje u jedan glas

nečujan da izmami eho

u tuđim mislima, suzama, nadanjima

kao otisak prvog sloga

odbijen od večnosti.

Otvaram oči!

Prva misao kao oblak pun želje i nade,

pred tuđim satima hromog kretanja

ni mrtav da ne osećam,

ni živ da se pokrenem

niti motivisan da se prilagodim

ništavilu umotanom u ukrasni papir

poklon kao nagrada za preživljavanje

gaženje po pepelu izgorelih imena i prezimena…

nekih stranih ljudi

koji imaju isti pasoš, govore istim jezikom

ali ipak nerazumljivim

za hvalisavce, očiju boje krvi,

ukočenih pokreta

negde kao predlog za nestajanje

nekud, nekad, nešto, nikud…

sve reči što se nazivaju jeres.

Zlobna prilika da se obuhvati svest

na dlanovima koji skupljaju suze

iz dubine nekud, nekad, nečim

ničim ugrađenim prostorom mira,

traganje, traženje, tihovanje, tumaranje

ka, kuda, kroz poimanje istine

želja za istinom

opasnija od mudrosti

teža od praštanja

ostaje nepoželjna istina.