*** Radenko Nastić

Ko rešetke neke stoje oko mene
Nevidljive niti umom ispletene.

Kad bih da se vinem,one me okuju
Korak mi sputaju i misao truju.

Zaustim da kažem,a već čujem eho
Nepoznatih reči koje ne bih reko.

Hteo bih da bežim,u prazno kroči noga,
Sklopim oči,ćutim,nigde zvuka,senke,Boga.

Za tren ih raskujem,u slobodu hrlim
Već sledećeg trena hladni okov grlim.

Iscrpljen bežim u sebe,ko u pustoš neku
I zurim u nebo,lišće, reku.

Sa listom što trune,slutim i ja,još me ima
u oblaku jednom,nestvarnom od dima.