Добродошли!
ЧАША ВИНА Кад у септембру јесен дође, Виноград миром замирише Па просто мами на слатко грожђе, За којим данима срце уздише. Вино се точи док ветар дува, Штити од мраза тело наше, Душу од душмана оно чува, Ма само нек су пуне чаше. Када се пева и кад су славља, Кад срце обузме нека милина, … Настави са читањем “ЧАША ВИНА – Ивана Зајић”
ЧАША ВИНА
Кад у септембру јесен дође,
Виноград миром замирише
Па просто мами на слатко грожђе,
За којим данима срце уздише.
Вино се точи док ветар дува,
Штити од мраза тело наше,
Душу од душмана оно чува,
Ма само нек су пуне чаше.
Када се пева и кад су славља,
Кад срце обузме нека милина,
Кад се за славским столом наздравља,
Наспи тад препуну чашу вина.
Вино нек загрева тело наше,
И зима кад је, нек сунце сине,
Нек куцају се за столом чаше,
Па здрав ми био, мој домаћине!
Ивана Зајић
ЈА САМ ЛИСТ Овај лист што шушти испод слоја снега, ја сам – знам то душо моја снена… И та тајна неба док корачам горе, а, облаци пријају као мирно море! Око срца топло док ритмично куца, још осећам усне што ме сву ноћ маме, љуљала се барка ко’ немирно море, али, зора и ја … Настави са читањем “JА САМ ЛИСТ – Миладиновић Сандра”
ЈА САМ ЛИСТ
Овај лист што шушти
испод слоја снега,
ја сам – знам то душо моја снена…
И та тајна неба док корачам горе,
а, облаци пријају као мирно море!
Око срца топло док ритмично куца,
још осећам усне што ме сву ноћ маме,
љуљала се барка ко’ немирно море,
али, зора и ја остале смо саме…
Најпе сам плакала дуго у тишини,
јастук се напио као у меани,
зрак ми таче зенице и када се спојише,
ко’ муња ми јутро лекцију раздани!
Ја сам онај лист што шушти,
испод слоја снега,
одавно опао са зелене гране,
али, пламен у мени још увек трепери,
и гледају замном очи разуздане…
Не, не значе ми, но ипак ми годе,
нису моји дани јоште одбројани,
ту још живот брза испод моје коже,
ко’ планинска река што дол би да плави!
Као да сам заспала неким мирним сном,
да душу ојачам ко’ челик је калим,
јер долазе изданци са новим пролећем,
олистаће гране, васкрснуће дани!
Ја луда сам била када сам патила,
и крила ломила самој себи бесна…
И крива сам била што сам се гушила,
можда ипак тај пут беше неизбежан!
Сада осећам матицу што ме силно вуче,
јаче и јасније сва ми чула буди…
А, из мојих груди је глас одјекнуо,
не боли ни бич ни људски суд сулуди!
© Миладиновић Сандра
Правили смо круг кроз добар део града, једним делом ишли бедемом (крај реке) чињеним да каква поплава не надвлада варош; недовољно финим за, на ногама ти, балетанке меке… Фино ме је опијала сила да кренем у атак у ком неки ритер, бранећи свој, креће на друге вере свет… И даље нас је грлио чудно црн … Настави са читањем “БЕДЕМОМ”
Правили смо круг кроз добар део града,
једним делом ишли бедемом (крај реке)
чињеним да каква поплава не надвлада
варош; недовољно финим за, на ногама ти, балетанке меке…
Фино ме је опијала сила да кренем у атак
у ком неки ритер, бранећи свој, креће на друге вере свет…
И даље нас је грлио чудно црн мрак
и пратило шибље никло ко за авет…
Атак: дотачем те, једва, у пределу лакта,
да застанеш само, да нешто ти пробам рећи.
Још, ако приђем до усана твојих довратка,
пољупцем бих изнео ти све што не умем говорећи…
Но силе су отишле за одломак трена,
као да их је ветар растерао пољем пустим, голим…
Причала ми је, после, и та ноћ заљубљена
да сувише рано почињем да волим…