Дан: 28. децембар 2013.

КОШТАЛА МЕ ЈЕ ДОБРОТА

Коштала ме је доброта тако
неприпремљену и крхку!
Безрезервно пружати руке наивно и чисто,
док вреба тама дубоких шума…
То је сулудо и лудилу блиско….
али, на путу ружа има и трња…
Мора тако док се учи – да се срља.
Бити човек није лако…
Ух, тежко је праштати,
али, из вртлога једина је сламка спаса,
хитно и на брзину,
као мачка на ноге стати,
а, можда је ноћ била плачна,
а, можда је душа још била празна?!
Порази и победе….слабост и снага…
и друга искушења разна…
Коштала ме је доброта тако
неприпремљену и крхку!
Али, доброта је награда, а не казна!
Топле руке најближих
које се наједном чине хладним.
Дани који постају ноћи, а ноћи дани,
и цели живот галоп крда
белих и црних коња…
А, са торња светли она стара
неугашена светлост док блиста
море које се мрешка под њом и месечином,
и, кожа је понекада тесна – признајем,
као даније моја!
Да живот је вртешка,
страсти које нас ломе и вере која нас јача,
а, гласови као ехо већма лажих навијача..
док са склопњеним рукама
молиш за мир, а тишина
надвладава полако сваки шум
што ти скреће пажњу….
Не настани ли ти се љубав у души
људи кажу – као да ниси ни живео,
и узалуд си стицао и млео
као воденични точак…
Коштала ме је доброта тако
неприпремљену и крхку,
али нека, то је саставни део живота!

© Миладиновић Сандра

ЈА САМ КОСТА

Једнога дана у новембру,
мали анђео право са неба,
удахнуо је дубоко зрак,
а, неке руке топле га баш
тада привише уз срце које
одавно зна…..
О, ТО ЈЕ МОЈА МАМА!

Збила се гужва у тили час,
али један нежни и мили глас
је учинио своје,
и њих сво троје били су сада
барка снажнија и јача,
од сваке олује, гусара и плача!

О, ТУ ЈЕ И МОЈ ТАТА!

Ух мажења и пажње на претек,
а, нос и очи и уста моја,
на кога ли су питају се,
и, имена, ма не зна им се броја.
А, ја их онако збиља гледам,
и дође им да већ сада кажем,
али нека – нек сачекају,
“Ма зовите ме и Ђоле и Коста,
јер љубави ми никада није доста!”

О, ПА ТУ СУ И БАКА И ДЕКА!

Често нека светлост трепери,
и лица нова све изнова,
а, нове баке, и нове деке,
тетке и теча, браће –
снажне попут соколова,
секе као грлице,
као нове улице….
Каквог ли света и сви ме воле!?
Нови загрљаји и нове зоре,
и, чека ме велики сјајни град
кроз прозор чим отворим очи….
А, тамо далеко чекају ме
моји корени – снажни и моћни!
(с) Миладиновић Сандра