Дан: 20. децембар 2013.

Nešto mi se učinilo.
Neko je već ovde bio.
Slušam, slušam i osmatram;
delom sebe naslućujem,

Druga strana osećaja mora biti
slutnja,
shvatam
shvatam-
oseća mi celo telo,
a ne samo jedan deo,
ne,
nije moguće!

Nešto se odigrava
u
i ispod,
pored mene,
nešto vredno svake pažnje..

Molim oči “ne kvasite pogled slani”,
molim prste za primirje,
molim sebe da me primi;
zajedno smo
neko
nešto;
sve će biti razjašnjeno …

Odgovaram:
“ne verujem ni u koga,
niti čemu,
osim da je postojala nekad davno
ona draga,
meni bliska, pokopana, istrulela,
tužnooka, mama,
JAaaaaa”

kamin(n)gs

Izgovorim glas i razlegne se
eho.
Zapravo,
ne izgovorim ja ništa;
slučajni uzdah je dovoljan da
otpočne duga melodija.
Nekad je aritmična,
poput dirigenta u grudima.

Nekad je veoma skladana,
e, ta je i upozoravajuća:
kako podneti usklađenost bez orijentacije?
Ko je sluša, zaplače i baci cveće.

Ne pristajem na tako ujednačen eho
iskazivanja delirijuma.

Da li Tutankamon uživa u tihom vetru na svom ramenu?

A Partenon, pčela, mrav,
a list ruže –
u tihom hodu paukâ?

Ni meni ne prija,
zato ćutim dok pojačavam snagu
lirskodramskih rapsodija
do najudaljenijih
galaksija.

Kad odjekne najsnažnije
biću spremna za
…
da…
upravo
za
TO….

kamin(n)gs

Mislima pratim misli
nepoznatoga
pisca.
Priznajem.
nisam uplašena,
ali začuđena… jesam, jesam,
puno…

Jedna mu je pobegla
odmah ,
druga je postavila čežnju
kô barikadu,
treća i četvrta
bile su u sukobu sa desetom, stotom…

Nisam uplašena,
ali
gde su moje
uplakane,
pišče?

Pišče? Piščeeee!!!!

kamin(n)gs