Дан: 12. децембар 2013.

*** Radenko Nastić

Ne obmanjuj me, tišino, Ne opijaj me glasom ćutanja Maglo oka,ne oslepljuj me Sto ruku pružam da dodirnem Svetlost U sto oštrih noža svetlost se pretvara Snom odbolovah jednostavnost tvoju Sliko,uzdignuta nad mojom samoćom Zvezdo,u dnu praznine Slepim tragom u slepo vreme Posrćem Iz sto rana krv mi otiče.

Ne obmanjuj me, tišino,
Ne opijaj me glasom ćutanja
Maglo oka,ne oslepljuj me
Sto ruku pružam da dodirnem Svetlost
U sto oštrih noža svetlost se pretvara
Snom odbolovah jednostavnost tvoju
Sliko,uzdignuta nad mojom samoćom
Zvezdo,u dnu praznine
Slepim tragom u slepo vreme
Posrćem
Iz sto rana krv mi otiče.

Izraz pokreta – Aleksandar Jakšić

Pisanje je osećaj! Ne poznaje vreme, uvek traži nove reči, povode, u starim licima, slikama prošlosti, koje isplivavaju kroz imena, ljude, navike… Sve što sam razumeo, prezir koji sam slavio, pobede koje su me živog spalile, porazi koju su me nosili sve dalje i dalje, u predele željne neimenovanih junaka, stvarnost koja je kucala pred … Настави са читањем “Izraz pokreta – Aleksandar Jakšić”

Pisanje je osećaj!

Ne poznaje vreme,

uvek traži nove reči, povode,

u starim licima, slikama prošlosti,

koje isplivavaju kroz imena, ljude, navike…

Sve što sam razumeo,

prezir koji sam slavio,

pobede koje su me živog spalile,

porazi koju su me nosili sve dalje i dalje,

u predele željne neimenovanih junaka,

stvarnost koja je kucala pred mojim jutrima

hrabrost da se zagrli magla

i otpeva nečujno ćutnja koja nosi pobedu,

pisanje kao izlaz

vrata u nikad prihvaćenu šansu

bez rokova, vremena, osećaja,

čistilište sopstvene umnosti,

gde se boje oslikavaju u zvuke

i sva želja staje u jedan glas

nečujan da izmami eho

u tuđim mislima, suzama, nadanjima

kao otisak prvog sloga

odbijen od večnosti.