РУЖА И ЈОРГОВАН
Сањам о љубави вечној
а, знам бисер је на дну океана,
јер љубити то је друго,
а, волети моћ и трагање,
без краја до свитања!
И знам била сам слепа
када сам сликала дахом,
или међ зрнима песка,
наивно и слатко,
јер колевка се полако љуљала
и свијала своје чедо,
нежно, плачно и бледо!
Румена ружа је расла,
крај мирисног јоргована,
у години цветали су заједно
само једном,
а, живели једно за друго
годинама!
Ја видим многе људе да трају,
усреће ме и наставим даље,
али, када истина груба
дубоко зарије канџе,
ја жалим себе због илузије,
јер срећа је ређа но иначе!
Мање је људи…
од срца у њиховим грудима,
мање је искрених речи,
чији су извори рођени,
да буду прозори светлости,
и вође другим људима!
Предаја без битке,
и порази све у реду,
погажени вртови што личе
на сујету и беду,
очи без вере и руке
што грле кроз тмину слепо…
Предаја без битке или бол
попут огња што ломи или јача…
Није ли сасвим све једно?
Али она одолева…
Румена ружа још расте,
крај мирисног јоргована…
У години цветају заједно
само једном,
а, живе једно за друго
годинама!
© Миладиновић Сандра