Дан: 13. октобар 2012.

VAPIM DA ME ZAVEDU!!! – Miladinovic Sandra

VAPIM DA ME ZAVEDU!!!! Kako je nebo visoko i lepo, sareno, duboko! Zove me, mami me, ne da mi mira!! Kako je zvuk harfe tajanstven i tih, cujem muziku virtouza sto negde daleko svira! U snovima pohode me andjeli i vuku me nezno, haljine svetlucave bele i duge kose, a, meni se ne da da … Настави са читањем “VAPIM DA ME ZAVEDU!!! – Miladinovic Sandra”

VAPIM DA ME ZAVEDU!!!!

Kako je nebo visoko i lepo, sareno, duboko!
Zove me, mami me, ne da mi mira!!
Kako je zvuk harfe tajanstven i tih,
cujem muziku virtouza sto negde daleko svira!

U snovima pohode me andjeli i vuku me nezno,
haljine svetlucave bele i duge kose,
a, meni se ne da da se otmem stvarnosti i odem,
zemaljsko bice cuva dusu usred rose!

Budim se sva mokra, a nigde nikoga nema,
vidim svetlost Venere kud ce misli poci,
setam tiho ko duh i prislanjam glavu uza zid,
u susret jutru radujem se novoj noci!

Kako je nebo visoko, misticno, prozirno, sjajno!
Trazi me, ljubi me, miluje me strasno!!
Vapim od zelje da me zavedu zauvek,
andjeli sto bde dok spim, a tako je kasno!

© Miladinovic Sandra

Улога живота

Улога живота, Опасна је борба, Као самохрана мајка, Која увек моли Бога. Низ лице сузе теку, Кад су деца гладна, А у кући нема, Ни бедна три динара. Ипак не одустаје, И увек се бори, Када нема наде, И кад стварно боли. И за дело животно, Награда је мала, Највећи је анђео, Свака права мајка.

Улога живота,
Опасна је борба,
Као самохрана мајка,
Која увек моли Бога.

Низ лице сузе теку,
Кад су деца гладна,
А у кући нема,
Ни бедна три динара.

Ипак не одустаје,
И увек се бори,
Када нема наде,
И кад стварно боли.

И за дело животно,
Награда је мала,
Највећи је анђео,
Свака права мајка.

Суза

Беспрекорна кап, Блистава ко’ киша, Из ока тихо тече, Суза са твог лица. Некада радосница, А некад тако тужна, Савршено прозирна, А опет тако чудна. Осмехом је праћена, Више него криком, Емоција хиљаде, Отекло је тихо.

Беспрекорна кап,
Блистава ко’ киша,
Из ока тихо тече,
Суза са твог лица.

Некада радосница,
А некад тако тужна,
Савршено прозирна,
А опет тако чудна.

Осмехом је праћена,
Више него криком,
Емоција хиљаде,
Отекло је тихо.

ЈЕДНОГ ДАНА…

ЈЕДНОГ ДАНА… Једног дана кад све прође када оду све зиме и јесени не заборави ме моја драга потражи ме у успомени Једног дана кад ти суза крене кад не буде више мене ти се сети моја мила да мисао си ми задња била Једног дана у свитање када јутро ново сване ти пожели срце … Настави са читањем “ЈЕДНОГ ДАНА…”

ЈЕДНОГ ДАНА…

Једног дана кад све прође
када оду све зиме и јесени
не заборави ме моја драга
потражи ме у успомени
Једног дана кад ти суза крене
кад не буде више мене
ти се сети моја мила
да мисао си ми задња била
Једног дана у свитање
када јутро ново сване
ти пожели срце моје
да загрљени смо нас двоје
Па кад пођеш онда мени
с друге стране у свет сени
у загрљај ја те чекам
с тобом вечност да поделим
јер то желим, душом својом
душом својом, срцем целим…

Братислав Богдановић