Пјевај ми јаблана брезу и бор

Пјевај ми јаблана брезу и бор Пјевај ми плаво и стари храст Сутона жиле разгранат хор И к небу корјеном преломљен раст   Пјевај ми ријеке и модро море И сваког кретања небески ток Свјетлост пјевај пјевај ми зоре И у сну сваког вира небески сок   Пјевај ми Сунце и Мјесеца траг Одсјаје звијезда … Настави са читањем “Пјевај ми јаблана брезу и бор”

Пјевај ми јаблана брезу и бор

Пјевај ми плаво и стари храст

Сутона жиле разгранат хор

И к небу корјеном преломљен раст

 

Пјевај ми ријеке и модро море

И сваког кретања небески ток

Свјетлост пјевај пјевај ми зоре

И у сну сваког вира небески сок

 

Пјевај ми Сунце и Мјесеца траг

Одсјаје звијезда на длану прах

У пјевању сваком пјевања маг

Пјесмом да никад не изгуби дах

 

Пјевај ми цвијет полен сред цвијета

И кап познања са зеленог листа

Пјевај да пјесма не буде клета

И душа сред пјесме да буде чиста

 

Надања пјевај и пјевај жртве

У магли хтијења земљани грумен

Пјевај да пјевају и усне мртве

Пјевај да пјева и осмјех румен

 

Чекања пјевај од свијета гола

И народ сваки сред своје њиве

Пјевај да не умре у сред свег бола

Ни народ мој у плоду шљиве

 

Пјевај и не плачи сред лудог смисла

Да суза осмјех најбоље зна

И суза ниједна да није писла

У ћутању осмјехом пјесму нек тка

 

Пјевај све језике и пјевај смирај

Ријечи сваке кроз неба ход

У пјесми народа утихни и бирај

Васцијели свијет да буде ти род

 

Пјевај ми јаблана брезу и бор

Пјевај ми плаво и стари храст

Сутона жиле разгранат хор

И к небу корјеном преломљен раст

 

©Мирослава Одаловић

 

ВОЛЕО САМ…

ВОЛЕО САМ… Волео сам твоје очи благе срцем целим из све своје снаге волео их, ти их другом даде па на срце горка туга паде Волео сам усне твоје меке љубио их покрај наше реке сад су за ме хладне и далеке док их љубе туђе усне неке Волео сам твоју косу дугу мрсио је … Настави са читањем “ВОЛЕО САМ…”

ВОЛЕО САМ…

Волео сам твоје очи благе
срцем целим из све своје снаге
волео их, ти их другом даде
па на срце горка туга паде
Волео сам усне твоје меке
љубио их покрај наше реке
сад су за ме хладне и далеке
док их љубе туђе усне неке
Волео сам твоју косу дугу
мрсио је са ветром у лугу
сад је други мрси и мирише
док крај тебе снива и уздише
Волео сам и још увек те волим
ал за љубав нећу да те молим
па се свога срца јако бојим
јер без тебе као да не постојим…

Братислав Богдановић