OČI MONAHINJE
Boginja si praska i duša želje,
da opstaneš i traješ opčinjena nadom!
Praskozorje, a ti si rosa sa lista,
u dodiru sa prvim sunčevim zrakom!
Tama ti je strana, a svetlost te opija,
što obasjava krivudave puteljke,
močvare i nedodjije skrivene od sveta,
pa daleke i usamljene
nabujale reke!
A, poput bumeranga se odbijaš od jezera,
tajnovitih mora i okeana, kao ogledalo ogromnih razmera
što vasioni maestralno se udvara!
Ti mističnim činiš duboke i mudre, te prelepe oči,
sto kao da krije monahinja ispod kamilavke!
U samoći i molitvi spoznala je dubine i tebi znane,
ruke su joj bele, a usne ko u Bogomajke!
Korakom kao da je laste nose, kreće se u
crnoj odeždi tiha,
a, misli su joj razasute vilinske kose,
što mirišu na tamjan, bosiljak i kamilicu,
na uvek ko vino rumenom licu!
Ti bi joj poslala goluba na prozore
i skrivenu poruku u njegovoj belini,
a, ona bi poput prividjenja dala mu mrvice,
pomilovala krila i pogledala ga pravo u oči
pa tiho rekla:”Idi, sada se slobodno vini”!
© Miladinović Sandra
