I vidiš,opet sam tu,opet si tu,
kažu ljudi,zločinac se vraća na mesto zločina,
a šta je bilo prošli put,
koja hemija je popunila prostor,
jesmo li načinili zločin?
potpuno drugi ljudi,prolaznici,
muzika…
a mi smo isti,mi smo opet tu,
kao da nismo ni odlazili…
moraš otići da bi se vratio,
ali ovaj zakon u ljubavi ne važi,
možeš otići na kraj sveta i opet nisi otišao,
tamo si,tu si,i ko je još tu?
ti…ista kao juče,
kafa kao i obično sa mlekom i kašikicom osmeha,
na dršci šoljice ista ruka,
danas u crvenom tonu,juče blaže…
a moje misli nisu iste,ne.
zašto o tvojim očima mislim,
zašto mislim o tome šta jedeš,
šta piješ i šta voliš da čuješ kad otkuca ponoc
i prva sekunda nove godine?
zašto ti hod promeni zvuk kad prolaziš pored moga stola,
zašto baš sad prazniš već praznu pepeljaru
na susednom stolu,
zašto si nasmejana kad od jutra za odmor neznaš?
sto pitanja jedan odgovor,
uvek taj jedan odgovor…
fenomen,misterija,ali ne nerešiva,
nego namerno zapetljana i vezana u čvor od oboje,
ne bi li bila laka za istinu.
ko misli na tebe baš sad više od mene?
verujem niko…da,i ja sam niko u misteriji,
dok oči ne kažu koju reč,
obično reč koja se zauvek zalepi za srce,
i probudi se na svaku naručenu kafu
sa mlekom i kašikicom osmeha…
