Дан: 13. март 2010.

Očev vinograd-Dušan Ružić

OČEV VINOGRAD Sa praga vidim na sunčanom bregu očev vinograd, blagorodna dva ašova sađena kneževa loza. Slavismo Božić, nedogoreli badnjak i malo slame pod onom trešnjom spalismo, da bude rodna. Trešnja u cvetu pčela roj zuji vinograd se budi. Moja mati rukosad loze vezuje, šarene se krpice. Jato kosova u grozdove zaronilo miriše nektar. Jedra … Настави са читањем “Očev vinograd-Dušan Ružić”

OČEV VINOGRAD

Sa praga vidim
na sunčanom bregu
očev vinograd,
blagorodna
dva ašova sađena
kneževa loza.

Slavismo Božić,
nedogoreli badnjak
i malo slame
pod onom trešnjom
spalismo,
da bude rodna.

Trešnja u cvetu
pčela roj zuji
vinograd se budi.
Moja mati
rukosad loze vezuje,
šarene se krpice.

Jato kosova
u grozdove zaronilo
miriše nektar.
Jedra zrna
raspevani Bahus,
vrtlog života.

Kliktav kao fazan
moj otac sa puta stigao,
vino se toči.

Hajde… – Marina Adamović

More je bilo nedužno tiho, i nebo nad njim, o, da… taj nemi dodir tame i mira, taj prvi suton i blaga slutnja, kô vrata širom otvorena za moju dušu, za stalni nemir, za ovu suzu, uzdah i bol; Šapnu mi: “Hajde, zar te još ima? nikome više ne pripadaš… Sada si moja- bez olujnog … Настави са читањем “Hajde… – Marina Adamović”

More je bilo nedužno tiho,

i nebo nad njim,

o, da…

taj nemi dodir tame i mira,

taj prvi suton i blaga slutnja,

kô vrata širom otvorena

za moju dušu, za stalni nemir,

za ovu suzu, uzdah i bol;

Šapnu mi: “Hajde, zar te još ima?

nikome više ne pripadaš…

Sada si moja-

bez olujnog straha,

bez kišnih misli ispaštanja…“


Ja sklopih kapke,

i vlažno lice oseti

dražesni

drhtaj

NESTANKA…