(poema loquens pictura, pictura tacitum poema esse debet)
mislio je da čuju
kako mu tuga
navlači omču nesanice
i osećao
kako se lagano
kreću
kao kazaljke sata
vezanog
za mesto dogadjaja
tešio ga je taj
odani pristup
tudjem bolu
vrata su tiho
podrhtavala
“hvala što
nisam sam”
u ogledalu suze
video je njihove oči
senke su dotakle
oznojeno uzglavlje
otvorio je vrata
naslućenoj rečenici
ogledalo je
najednom puklo
to je proleće
lelujavo poslalo
vetar u usahlu sobu
osim promrzlog marta
niko nije mario za očaj
prigrljen
dlanovima noći