Дан: 22. март 2010.

Vonj jutra
kraljevo
zavaja dan
v odpuščeno –
da ne bi bolelo,
jokalo –
zvonilo tam,
kjer ni zvonov.

Blazine trave z dražem jutra
blestijo v soncu –
zadišijo:
majhna sebi,
čutno polzim vase,
da se kdo ve kje,
približam udarcu dneva –
bo milosten ali surov.

Polja tiho
na soncu ležijo –
občutek svetosti,
kot prvo obhajilo;
razodeto zunaj mene –
komaj verjetno –
zlepljeno z odtisi milosti jutra,
za neizogiben čas trnjevo negotov..

Milena Sušnik Falle – Slovenija
(p.zbirka Prozorni kristali jutra)

ЛЕЈЕ

 

Опразнеше плодне леје јесење.

Над њим’ свод и хоризонти сиви

 ћуте, не спеју. То бије вечерње

звоно у глас, да јоште су живи

 

 купови топли земљиних скута.

У њим’ шум рије и биће понеко

још не сни. То несташно плута

 мир и животе  просипа далеко

 

 до равни’ прти затуреног трага.

 У њим’ зове хук и громуље суве

 будне су још. То цвркутања блага

 дишу сан, да и месечине глуве

 

почути могу сва шапутања леја.

Над њим’ небо и видиковац бдију,

још не жмуре. То капи подно стреја

отичу у слап, да кам на каму опију

 

 вечитим током из подрума груде.

У њем’ куља моћ и уморно корење

не сања, чека. То у бескрај жуде

још куцајућ’ звонко, леје јесење.

***********