Пеко ЛАЛИЧИЋ
НАЈСВЕТЛИЈА ТАЧКА
Зборим љубав
најсветлију тачку неба
без које пружене руке нису руке
ни ватра ватра
без које бескрај крај призива
жаром зборим
да и моје стабло према сунцу расте
језиком ватре
и цветним пупољцима збори
из пукотине мене
заљубљеног у живот и људе
и у тебе ватро
због које горим
љубав зборим
и себе не корим
што ме гони пламен
да другујем са птицама и рекама
што ме сунцокрети маме
и у роси се огледам
док се у мени рађа и зри дан
пун црвених ружа
и што не дам тиху ноћ
и блиставу наду
за сан пун анђела и звезда
гласно зборим
најсветију тачку васељене
да и моје стабло свитањем збори
о теби ватро
због које горим
гласно изговорена
снажи ми крила
надом вечитог буђења
блиског чуду
због кога се у галебовом крику
зачиње круг лепоте
а у корену мога бића пламен
којим сунце улази у ноћ белу
и пали чежње
и жари слутње
и распламсава слатке мисли
због којих љубав зборим
и знам да живот није оно што мислимо
да јесте
нити је оно што мислимо да није
и да се тајна у пламену
вечите наде
сунца у мени
и у бескрајном сну крије.
