SVE ŠTO TAKNEM
Sve što taknem,
nestane ko na suncu led.
Sve što pipnem,
svoj prirodni izgubi red.
U sebi prokletstvo nosim,
i sve na svetu kletve.
Moj pogled letinu kosi,
buduće sluteći štete.
Nada nestaje svet dok drema
a u crnu rupu sumanuto hrli…
Oluja se velika odavno sprema,
i pakao kao da me već grli.
Kraj dođe začas!
Stalno čujem taj glas,
taj eho kataklizme!
Mada… Slušam svest
i ne plaši me kazna!
Mada… Čekam dobru vest
i sreću da me lizne.
Rakija prija svakom.
Stanem na kamen.
Sjaj u travi osvaja lako.
Na kamen stanem,
pa izbledim polako.
Jer, sve što taknem,
nestaje, kopni…
Jer, ljubav
i kad me dotakne,
u bol se odmah utopi…
(C) Ljubodrag Obradović