Хаел – Зоран Матић

         – Сунце залази, знаш ли драги, колико дуго камен Ансира је попут горског кристала ? Знаш ли колико дуго те нисам љубила, знаш ли колико времена је прошло од када си отишао и никада више ниси ми се вратио ? Ти ниси дошао, а ја, ја сам плакала, други то нису видели. Нису те нашли, претраживали су шуму данима, месецима, врачала сам их, на крају су одустали. Била сам на реци, нема нашег стабла, вода га је однела, променила је ток, није више иста. Сада без тебе више није ништа исто, ни ноћ, ни дан, без тебе. Није било дана да нисам мислила на тебе, свих ових година, све се мењало, све сем љубави коју сам ти дала. Можда је требало да прекршим завет клана, пређем Динор са тобом и заувек одем одавде, али нисам могла, и поред све љубави нисам, опрости ми. Недостају ми твоји пољупци, узгредан додир при сусрету, никада нису сазнали колико сам те волела, колико си ме волео. Молила сам те да не идеш, осећала сам да зло се повија око тебе, осећала сам али нисам ти рекла, то знао си и сам, а као и да би ме слушао, знаш на неки чудан начин све си радио како си ти желео, зато сам те и волела. Волела сам пажњу коју си ми посветио, начин на који си ме љубио, стављао мој длан на своје лице и потом, дуго га љубио. Желела сам понекад’ да идем од тебе, да побегнем, нисам могла, увек  би ме вратио, питао би ме да ли се љутим, а онда само би реко – ’еј волим те – и ја бих  била твоја. Говорила сам речи после којих туга у срцу била би ми већа и прелазио си преко њих и љубио си ме, а ја, поново бих те волела, сваки пут све јаче и јаче. Сећам се првог сусрета, скоро да ништа ниси говорио, ниси се ни насмејао, помало си ме плашио, а онда наједном, уснама такнуо си ми врат, као у оном епу о коме си ми говорио, онако овлаж, једва сам осетила, али нешто проструја мојим телом, нешто што нисам могла да замислим, и прва сам ти рекла – Љубави! – а да тога нисам била свесна. Сећам се првог пољупца, за трен били смо сами, остали су некуда изашли. На столу ратне карте, била сам до тебе. – Хоћеш ли ме пољубити ?- питао си, и љубила сам те, и тога дана и свих наредних, који су долазили. А онда си отишао, знаш да сам ти рекла да ме не остављаш дуго јер чу отићи, само си се насмејао и отишао без повратка. Већ одавно ти се не надам, мислила сам да однекуд ћеш доћи а онда бих погледала камен, осетила бих тугу, немоћ. Покушала сам да не мислим на тебе, али свака ноћ доносила би те у сновима, доносила би реку, старо стабло, тебе. Сећаш ли се да си рекао да смислићеш начин, можда то што те сањам, можда је то, можда и не. Сунце залази, ноћас неће бити Месеца. Како је тамно, тако бих желела да сам уз тебе, да те љубим, загрлим, да осетим твоје руке, овде више ничега нема да ме веже, сада сам сама, сама и само твоја.   

   – Желиш ли да га видиш Хаел ? – заћу глас из таме.          

  – Ко си ти ? – упита, није осећала страх од непознатог гласа.    

  – То није важно, ја те могу одвести Данкину. –     

 – Данкин је мртав, зар не знаш ? –    

  – За овај свет да, тамо где је, жив је и мисли на тебе. –   

  – Погледај ме, погледај боре на моме лицу, седе у коси, ко би ме желео овакву ?

   – Данкин те није волео због лепоте лица, већ онога у теби, тако је реко, једном давно. –      

 – Мора да је сан, не ово није стварно, Данкине …… –     

– Ухвати ме за руку и повешћу те њему, желиш ли то Хаел ?      

– Хоћу, али није ли ово сан ?-

– Просуди сама. –

  Камен Ансира био је плав, јутарње Сунце рађало се иза њених  леђа, било је лето, река, обала, стабло и у даљини Данкин који је ишао ка њој, срце јој  јаче закуца.    

 – Љубави ! – прозбори

– Хвала ти. -шапну Хаел непознатом водићу – Хвала ти. –    

– Не захваљуј се и Смрт одржи обечање, више ме нећете видети. Збогом, круг око вас је затворен, збогом. –

– Збогом, – рече Хаел – и још једном хвала. 

– Смрт узјаха коња и придружи се тројици јахаћа.     

– Зашто си то урадио ? – упита рат    

– У чему је смисао ? – упита глад    

 -Зашто ? – упита куга.    

Смрт се насмеја и рече: – Све је на крају моја жетва, али Данкин је први који ме се није плашио, заслужио је Хаел и све ово око њега. Ишао је ка судбини, а знао је шта то знаћи, храбрији су ме се бојали, он не, некако је знао оно што већ вековима тврдим. Молио сам да пошаљеш стрелу на њега, нисам знао да ће стрела погодити и оно друго срце, које је Хаел требала да добије по завету клана а не по завету љубави. А она, и без мене, она га је сваке ноћи сањала. Нисам ја страшна а људи ме се боје више него вас. Чудни су људи зар не ? –    

– Љубав је још чуднија ? – рече рат     

 Пободоше коње, јахали су ка заласку сунца које се стапало са ништавилом крајолика.   

12.10.2004. уторак, дан 20.