Н Е М И Р – Милован Аксентијевић

Н Е М И Р

Када ветрић несташни дуне,

и замрси Твоје косе црне,

у мени затрепери свитаца рој,

душом и телом завлада неспокој.

Када лахор нежно милује Тебе,

замишљам у Твојој близини себе,

у очима ми сва свитања,

недоумице и безброј питања.

Када рано јутро озари Твоје лице,

зарумени образе и јагодице,

гледам те жудно у недоглед,

и никуда не скрећем пресрећан поглед.

А кад се тргнем из ових саања,

спознам стварност и истину,

сав мој немир у уздахе потања,

и видим само сумњу и тамнину.

Милован Аксентијевић, Нови Зеланд