Ja postojim, zar ne?

Prestajes da zivis

ispod jorgana

u mom zavicaju jos stoji rupa zasede

iz koje se ledeni strah uvija u tela bez imena i broja

na mom ramenu osmehuje se strepnja

da li jos postojis

Dane trosim kao sibice

i trazim plamen

da ureje prehladjene kosti

a tebe nema

tamo si, u daljini

pokrivac mirise na mirise cvetne

i ispod mene krvavo se crveni

Palo je to prokleto vece

znam

otisao si

prokleti svete

vrati ga tamo gde sve zapoceo si.

Tamara Rakic