Na mladosti utisnutoj u naše osmehe
kad bili smo sasvim i svoji i naši
dok su daljine nepostojane bile
a osmesi radosnih reči na nama,
a osmesi,
onda…
Pa bezizlaze u izlazu našli,
u najvećem drugarstvu iskrenosti,
dobrote razumne i do danas naše
i ljubav nepomenuta da nikog ne povredi,
u susrete poznatih tad pretvorena,
ta ljubav, do danas,
onda…
I ružu crvenu kao što voliš
jednoga dana dao sam tebi
negde u gradu prošlosti tvoje,
vremena onih davno proteklih,
setio danas na to ja jesam
na krilima nade i naših saznanja,
na poklon tebi, jednoga dana,
onda…
Pre mojih lutanja i pre daljina,
pre vozova, vozila, ulica, staza,
tudjih gradova, mora i brodova
i stranih lica i stranih kreveta,
pre drugih i uvek pre onih drugih,
što uzalud hteli su tvoji da budu,
ja ružu sam dao,
tebi,
onda…
(Bgd, 23. Maj 2017)