Ознака: AleksandraM

MILI MOJI STARI

 

Mili moji stari,samo kad se setim

tih bezbriznih dana,vreme k’o da stane.

Vaših dragih lica, pogleda, sitnica

sve u meni, tiho, za vama uzda’ne.

 

Nežni dodir slike,sa koje se smeše

vaše tople oči, pokraj stare česme,

vraća me  u vreme dunja, snova, lipa,

davnih ushićenja,izvorišta pesme.

 

Mili moji stari, čežnja da se vratim

na ognjište  ono, što toplije greje

od majčinih skuta, bezdušnih i hladnih

u danima došlim, tugu mi nasmeje.

 

Sad utroba hladna dva tela mi krije,

al’ znam da nadamnom brižna krila stoje.

Što duša zavoli nikad smrtno nije,

makar se i srca i udi upokoje.

 

Mili moji stari, ostao je zavet,

zapečaćen kovčeg uspomena, blaga,

da u njega diram uvek kad sam slaba,

skriveni u njemu, još ste moja snaga.

*

Opleo je sveprisutan smrad

igru zelene sluzi ,dok

vijuga niz drobi  u ludi tok

na zverinje joj zaudara glad.

*

Ovojnicama  od gnjilih crva

šara nas truležem iz čira

i dubljama do zlih uvira

u rakama užasnutih strva.

*

Rastočenih tkiva od uboja

iscedaka s  živećih  rana

dok razara  igrom  iz bezdana

svetina smo u kalima  gnoja.

*

         Нисам се погледа накрала,

                                                        уплашених,задивљених,

                                                                           изгубљених………

Нисам се пустих песама

                                            написала, набрисала,

                                                                                   разбуђених………….

Нисам се ни поноћи

                                     набдила, наснила,

                                                                                излуђених…………….

Нисам се ни лишћа

                                        нагазила, накупила,

                                                                          ижутених…………..

Само сам се ових туга,

                                        накитила, наситила,

                                                                            омржених…………..

   Само сам се, судбо, суза,

                                         намивала, наскривала,

                                                                              исушених……………

Lepota  takvo sečivo ima

toplo,te  rez se oseti blagi,

večno, sve  dok ne pomuti svima

razum i telo ,taj opsenik dragi.

                        Zbogom lepoti, jer daljinu stvara,

                       nedostižnu notu kojoj zvuka nema,

                       blagoslov il’ usud onog što izgara

                       maskirana okom, pod pogledom drema.

Lepota će takva uvek i biti,

k’o pauk u mrežu lovi nas lako;

lepljivo svija oko žrtve  niti

te ,ona, pod njom, izdiše polako.

                     Zbogom lepoto! Ne želim te više.

                    Nikad da mi blizu tvoje lice priđe.

                    Sećanje na tebe samo nek’ se piše,

                    nek’ sečivo tvoje mene zaobiđe.

Lepoti dižem i ovu čašu žudi,

te opojne žuči što nasu je meni,

i velim joj: “Zbogom!”, a ti- jači budi,

ona uvek tu je,  samo se okreni.

Zastalo je.

Komore i pretkomore ćute.

Toplo i smireno

u trenutku predaje,shvatilo je…

Možda je kasno

opet krenuti dalje,

opet nagnati svoj grč

u trk,

biti mašina za umiranje.

Zastalo je,

neodlučno da li dalje.

Još koji trenutak goni

crvenu reku.

Tišina u grudima i

svest se topi i curi.

Zastalo je.

Srce pesnika u oktobarsko jutro.

Ali,kako izdati  gospodara

u času slasti mladosti?

Brzinom maha se vrati,

kreni,

govorilo je tkivu

ukočenom

u smiraju  stradanja.

Još koji zamah

muka podsveti,

uspeće,moraju ..

Odlučno dalje….

Šaputalo je crvenoj reci

da poteče u sebe

koritima damara

u beskrajni krug..

Film se razmotao

na platnu duše

i želja,ta pusta želja

za umiranjem bila je jača

od svake smrti i ona,

ponovo ožive

posustalo srce.

Bujica po taktu odnosi

trenutak predaje

u zaborav…

Svest,

smirena i topla

u naručju oktobarskog jutra

i ne sanja

INFARKT

javom

ukletog srca….

Ima li života seme, tračka duha

u hladnome domu naše vaseljene?

Može li nas taći van vida i sluha

gde su sile uma sasvim pomerene?

 

Postoji li svet jedinstven i novi

u večnoj tišini tog zvezdanog sjaja?

Mogu li se smaći svi vremenski okovi

gde prostori niču bez reda i kraja?

 

Misao da nije samo jedan prasak

izrodio život prostranstvu i tami,

znači da postoji barem sličan  časak

od kojeg, i nesvesni,nikad nismo sami.

 

Odgovore prave još ne mogu naći

u razumu niklom podno plavog neba.

Možda ćemo skupa istinu dotaći

tamo,gde za eon samo treptaj treba..

 

 

 

 

 

НЕМОЈТЕ

 

У мени немојте тражити пол,

ни северног ни јужног  име не знам носити;

за мало белутка тек на тргу просити-

ово тело је само навлака за бол.

                                   Не тражите у мени колибе ни гнезда,

                                   место ми нема темеља ни крова;

                                  станујем у улици безимених снова-

                                  са душама Вашим пуним звезда.

У мени немојте гледати минуте,

време не зна тећи у пољу од трња;

свадба моја од најцрње је  црња-

пером овим немим нек’ свемири ћуте.

                                      Не тражите зато оно чега нема,

                                     лептирицу над ужареном лампом у ноћи;

                                     на крилима песме незван ће Вам доћи-

                                    лепршави лахор олује што се спрема.

У мени можете газити,решетати,

кидати изнова свих празнина скраму;

без облика и твари,остарелу таму-

и тада,ненадано,у себи ме сретати.

                                                   Не тражите у мени немуште истине,

                                                  ја се само дајем да нема ме више;

                                                  сваки звук и глас ми тихо ноту брише-

                                                 одговоре пишем мирисом даљине.

У мени немојте женом ни човеком,

називати сену крај ураслог гроба;

у ритама сама ћути к’о ругоба-

загледана у Ваше одсјаје над реком.

                                            Не гоните у мени изгубљени пол,

                                            ни северног,ни јужног име не знам носити;

                                            за мало белутка на тргу тек просити-

                                            ово тело је само навлака за бол.

Spuštam kofer spakovanog života.

                                               Odlažem put u sebe.

Spor tempo u prostoru

uz ritam samoće

i ništavilo.

Bolesti u meni,bez leka.

Iz opuštene ruke

klizi svežanj ključeva

za sve moje brave,

od kojih se ne rastajem

ni odlaskom.

Koraci u mislima odzvanjaju,

oni koje nikada

neću načiniti.

Po kaputu od snova

mirišem na tebe

sada i zauvek.

Bacam još jedan pogled

na spakovane ostatke

ovog između nas što izmiče.

                                            Odlažem put u sebe.

Ako odem i tamo ću te naći.

Bolesti moja,

moja životnosti.

Pod nepcima

još je slatkoća tvojih reči.

Sad žmurim.

Da li su tvoje oči otvorene?

Vide li isti mrak?

*

Dar sa neba

razbole me nevidljivo,nedodirljivo,

raspršen otrovni dar.

*

Ni kaput,ni kofer

ne služe ničemu.

                          Odlažem put u sebe.

Sve dok ne pronađu lek.

Bolesti moja,

moja životnosti…..

 

 

Одувек су само узимали,

шта год се нађе, кад год се може.

Одувек су охоло отимали,

не марећи ни час,опрости им ,Боже.

 

Гледали увек,ал’ видели нису

шта крило се јасно по дану ил’ноћи.

На камену никло семе живота,

беживотно лежи, нема му помоћи.

 

Одувек су секли до корена речју,

расипали невидљива блага у обести.

Огледали лица, своје жеље гнусне,

у црнилу себе-ту ћемо се срести.

 

Једино су ужад затезати знали,

повлачили узда куда треба ићи,

у њихове боје бојили видике,

знали да се тако никуд неће стићи.

 

Одувек су само постојали ОНИ,

горостасни црви, мизерни пајаци.

И сада ми руку повлаче те нити.

Да ли су то праведника ил’грешника знаци?

 

Отимаће јоште, никад дати мира,

гасиће се звезда, иза свода заћи.

Рукописе чувај да путнике крепи,

можда ће у њима путоказе наћи.