Ознака: AleksandraM

U meki žitni prah

dušu pesničku,

uroniše spretne ruke sudbine.

Okvasiše ga vodom i solju;

toplim suzama pesnika.

Gnječeno veštim prstima

testo narasta;

iznova buja grumen čiste patnje.

 

I dugo , dugo, zri njen plod.

 

U vatrenoj igri

mračnog ognjišta,

rumeni se grudva;

pesme teku iz krvavih mehura.

 

Agonija dugo, dugo traje.

 

Šta posta od žitnog praha?

Mirisni komad hleba.

Jedite,ovo je telo pesnikovo!

 

Gozba  ljudoždera počinje…..

 

POD ŠIMŠIROM

 

Pod šimširom, s prvim zracima sunca

kuja je, skrivena od kiše i studi,

jedne rane zore, na majčinske grudi

privila svojeg jedinog mladunca.

 

Izlila je ljubav iz toplih nedara

uzdrhtao šimšir čudnu pesmu šumi,

od milosti keruša, ližući ga umi

za maleno čedo već bijaše stara.

 

Al’ nespokoj nemi obuze je celu

dok mirno u noći slavuj pesmu poje;

prigrli tad čvršće milo čedo svoje

da zagreje snagu u  malenom telu.

 

U sanku ih zora zatekla,u travi

sklopljene im oči pod šimširom ćute;

to majčinske grudi nesreću ne slute

da je sanak večni usnilo na javi.

 

Lavežom u život moli ,da joj vrati,

neku strašnu silu malo   što joj uze;

iz skrhane duše razliše se suze-

plakati k’o čovek i pas može znati.

 

Umorna od boli,s nekim čudnim mirom

dok joj crna ponoć šiba ljute rane,

sa osmehom setnim sluša šumor grane,

budna čeka čedo, sama, pod šimširom.

 

 

MOJA PRIČA

 

O,zašto te imam

                                kad si  samo tajna

i nikad te nikom

                               ne smem, dušo, reći?

Najlepše si čudo

                             ti, ljubavi beskrajna

opijenoj čaša

                           pakao ka sreći.

O,zašto te nemam

                               u punome sjaju

već prašnjavu zdelu

                                      reči tvojih grlim?

I bdim nad početkom

                                          već suđenom kraju

narikača nema

                             nad srcem umrlim.

O,zašto te imam

                               zar samo da slutim

da blagoslov nisi

                                 za sav život pusti?

Da moja je priča

                               najlepša dok ćutim

dok se o njoj nikad

                                         ni reč ne izusti.

O, zašto te pišem

                                kad život te neće?

I meni si neman,

                                  razdireš me, bodeš!

Ostavi me,idi,

                               mada znam da boleće

mada sama nestaću

                                           čim od mene odeš.

 

КАЖУ

 

Кажу,љуби прстима,

             љуби очима,уснама,

док те као светлост у зеницама губим.

Кажу,јер не знају љубити у мукама;

ја умем тебе само у песмама да љубим.

 

Кажу,грли рукама,

             грли недрима,бедрима

ту неухватљиву реку у чесмама.

Кажу, јер не знају да твојим једрима

ја умем само запловити у песмама.

 

Кажу,сањај сновима,

             сањај ноћима,жудима

док немири узимају ми   последњи данак.

Кажу, јер не знају да је поноћ у грудима;

ја умем само у песмама исањати  санак.

 

Кажу,ти постојиш,

              ти си стварна,жива

док без тебе јава ја се страшних бојим.

Кажу,јер не знају да ми се не бива;

ја жива умем само у песмама да постојим.

GOSPODINE

 

Gospodine,

tako sam prosta pred Vama.

Pokrivam se  sramom sa dlanova golih,

povijena k’ podu,davim se od plama,

u grudima gostim sumnju što Vas molih

 

za kaplju veselja,što mi duša ište,

dok nesvršeno  bude,da povežem niti.

Gospodine,

glasnice mi i zamrle vrište,

jer ni reči   neće među nama biti.

 

Tišinu

mi bolnu izrekoste lako.

Potpisaste perom, šarajuć’ po mesu

mome ogoljenom,što ga niko tako

nije prije Vas,u ovom telesu.

 

Ah,

tako sam truna dok stojim pred Vama.

Sva moja stignuća u propast me vode.

U dušniku ovom ostala Vam kama,

udelite kaplje, opet da me rode.

 

Iskrvarih skoro, samo eho čujem

i lice mi Vaše već nadvija tama.

Poslednja mi mis’o Vas dok mukujem:

“Gospodine,

                       tako sam prosta pred Vama.”

BOL

 

DLANOM O DLAN

GNJEČIM DŽELATA

U SEBI,

SVE DOK NE SMRVIM SAN

ŠTO NE PRESTAJE,

O TEBI.

 

ĆUTANJEM KUPIM

RAZNETOG DAMARA

PRAH

I  SVE JAČE RUKE SPAJAM

ŽRTVA I ZVER ,

U  ISTI MAH.

                             

 

 

 

ЗЛАТНО ЗРНО 

Нестајем лагано са уздахом сваким
и ништа сем пакла ме не може снаћи.
У венама пути све су краћи, краћи
Ја ходам ка крају кораком лаким.

Нестају заувек све најлепше риме
које су хтеле кроз мене протећи.
Сад већ туђа крила, шире се ка срећи
ка невином срцу,без јада, без зиме.

Нестајем, а да још нисам ни пронашла
у утроби зрно златастога праха-
труну што сија без срама и страха
да осветли кутке где је тама зашла.

Нестаћу  полако и нећу ни знати
да ли је то зрно икад постојало-
да ли је у мени барем на трен сјало
и да ли ће икад моћи да ме врати.

Настави са читањем “ЗЛАТНО ЗРНО – Александра Младеновић”

L A V I R I N T

 

U lavirintu

rapomamljena zver,

dok iz ogavnih čejusti curi joj pena,

k’o luda tumara

srce ljudsko traži

da pokori ga,baci na kolena!

 

A ono skriveno

u tišini bije

pod katancem ljubavi,istine i pravde.

Okupano mirom

hodnicima duše

poručuje zveri:”Nikuda odavde!

 

Lavirint je sada

moja kuća večna!

Nevidljivog carstva ovde krunu nosim!

Ja sam srce ljudsko

i ratnik bez straha,

negasivim ognjem iz mraka ti prkosim!

 

Bijem kao bat

u drvo il’ gvožđe!

Bijem kao sat nečujno,umilno.

Katanci me ovi

vežu,al’ zbog njih

zauvek ću kucat’ u čoveku silno!”

 

Ne čuje to zver

juriša sva besna

al’ vrata do srca izmiču joj,beže.

Pa doziva zalud

grešnika iz duše

da sam svoga spasa čvorove odveže.

 

U lavirintu

raspomamljenoj zveri

i gladnoj i žednoj,sviće sudnja zora!

Zraci njenog sjaja

otključaće srce

i zanavek spržiti tog ogavnog stvora!

KAD SE PESMA RODI

 

Kad se pesma rodi, zagrme tišine

a buke zaneme, kosmos se zatrese.

I u tome činu, na dohvatu istine

iz praha nirvane duša se uznese.

 

U sebi je ljubi, neguje i taji

za puste visine, jačajuć’ joj krila,

jedan nejak smrtnik, da u tami sjaji

poput svetog grala, poput gorskih vila.

 

Kad se rodi pesma,nakon mnogih trena

kojim  broja nema od postanja duše,

nad odrima prošlim stajaće k’o stena;

spomenik od reči ne mogu da sruše.

 

Dok postoji pesnik, grmeće tišine,

zanemeti buke, kosmos će se tresti.

I u tome činu, nad grotlom istine

kad se pesma rodi ,mi ćemo se sresti.

 

PESNIK

 

Pesnik

nije od ovog sveta.

On samo rečima slika,

beleži

njegove domete i njegove zablude.

Egzaltiran u zenitu

i u padu,

tek naslućuje pravu prirodu

sveprisutnog sebe u prolazu.

Osetljiv

i na najmanji pokret i preokret,

u hodu ili mirovanju,

opremljen radarima

čulnim i nadčulnim,

osmatra nevidljivo

osluškuje nečujno

i lovi misao

koja će taj isti svet spasiti od sebe samog.

 

Pesnik

nije od ovog sveta.

On samo rečima boji,

otkriva

njegovu lepotu i njegov greh.

Hirovit i prost

nemaran i plodan

progutao je pilulu zvanu “Čovek”.

Osetljiv

i na najmanji trag njene gorčine,

bori se,

dodavajući joj

po kap medovine

u retkim prilikama,

u hodu ili mirovanju,

kao melem na goreću ranu

i traži lek

da je spasi od sebe same.

 

Pesnik

nije od ovog sveta.

Tvoren sa ciljem

da se potopi do dna

i u mulju pronađe taj smisao

otežalih udova i razuma.

Tvoren sa hicem u grudima,

egzaltiran i u nadi

i u očaju,

on pada i ustaje,

do samog svršetka .

A on,

nije od ovog sveta.

Šteta!