Ознака: AleksandraM

KAJANJE

Životinjski
uzela sam mu i dala sve-
trenutak sebe
i
mrvu vremena…..

Ako je sa željom
i ljubav plovila
odkuda kajanje
u
meni….?

Simetrija duše se
niz oštre čaršave opružila
i reže je, pokleklu,
po
osi sećanja,

onaj san na javi-
da te imam
ikako…
igde…
ikada…

i da ti,
životinjski
uzmem i dam sve-
večnost sebe

i
               gromadu
vremena…

 

 

ПОПУТ

 

 

Празан-попут вреће

мрака пуне;

Препун-попут среће

танке струне.

Уклет-попут борбе

силе и страха;

Блажен-попут торбе

свежег зрака.

Искрен-попут јутра

након ноћи;

Лажан-попут сутра

све ће проћи.

Другачији-попут света

човеку ил’ жени;

Исти-попут поета

у теби и мени.

Рођен-попут песме

да све блажи;

Замро-попут чесме

што извор тражи.

Вољен-попут окота

ког’  мати љуби;

Занесен-попут живота

конце док  губи.

Тренутан-попут лептира

што има један дан;

Вечан-попут свемира

утонуо у давни сан.

Узалудан-попут воде

кад  воденица стане;

Плодан-попут слободе

песника у ове дане. 

 

 

 

 

STANI!

 

STANI!  ZAKOČI!

                      Zraci tvoji zaselepeće mi oči!

Zar ću kroz život tumarati

                      slepa, i opet za sjajem  izgarati?

 

KOČI! ZASTANI!

                   Znaj, pesmom smo odabrani

ludi za osvajati planetu,

                 daleki, a opet najbliži na svetu!

КЛЕТВА

 

ПРОКЛИЊЕМ ДУШУ ДА ПРОНАЂЕ СРЕЋУ,

ПРОКЛИЊЕМ НОЋИ НА ВЕЧИТЕ ДАНЕ

И ОВАЈ УЗДАХ ИЗ ГРУДИ ПРОКЛЕЋУ!

КЛЕТВА,СЕ,КРИШОМ ОТЕЛА ОД РАНЕ…

 

ПРОКЛИЊЕМ  СУМРАК ДА ЗОРОМ ЗАРУДИ

И КРАЈ , ПОЧЕТКОМ УВЕК ДА ДИШЕ,

ПРОКЛИЊЕМ СРЦЕ ДА ЗАУВЕК ЖУДИ,

ПРОКЛИЊЕМ ПЕСМУ, ДА УЗЛЕТИ ВИШЕ!

 

ПРОКЛИЊЕМ ВРЕМЕ НЕК’ ОСТАНЕ  МЛАДО,

А ГОДИНЕ СВЕЖЕ И ИЗНОВА НОВЕ,

ПРОКЛИЊЕМ СУТРА ДА ПОСТАНЕ ЈУЧЕ-

 МЕСТО ГОРКЕ ЈАВЕ, ДА ИЖИВИМ СНОВЕ!!!

KO SI TI?

 

 

Ko si ti?

Međ’ rebrima smrznu me u led;

pelinom  zagorča sav nasušni med;

Ko si ti?

 

Ne dišem više -da za tebe ima;

kiseonik kradem sopstvenim grudima;

iz sve snage hrlim da pogazim sebe;

ko prežive jačeg , ne bi mog’o -tebe!

 

Ko si ti?

Nekada sjajno, pero mi slomi;

udovi sad zamreše, kameni, tromi;

Ko si ti?

 

Maskiraš se pesmom, u njoj vešto kriješ;

k’o nad plenom, nadamnom si, bdiješ;

i gde god me nađeš,ne postojim više;

gotova sam. Duša, neosetno diše.

 

Ko si ti?

Čak ne haješ ni malo koliko me ubi;

gordosti ti tvoje, preoštih ti zubi;

Ko si ti?

 

Tragovi mi blede,  zbog tebe se gase;

od čega si, Bože, ko će da me spase;

predaja je kobna, na kolena padam;

tvoje slave radi, sad nedužna stradam.

 

Песник и цар

 

Збиваше се ова прича врло давно,

о њој и сад, песма, да се пева жели.

У далеком царству, где све беше славно

на двору су, скупа, цар и песник живели.

 

Ћудљива му нарав, ал’ цару све бива;

ако дан је јасан, песмом иште мрака,

већ сутрадан снужден, песма му је крива,

сва песничка мука- за њег, беше, лака.

 

Сву залудност своју и очај, је хтео

да му песмом лечи убоги поета,

готово да без ње, живет’, није смео,

зазирућ’, полако, од стварности, света.

 

Колико је ноћи све до зора бдео,

рад царевог хира, над свећом и пером;

том ни снег, без песме, не бејашe  бео,

истрајаше песник, с љубављу и вером.

 

Сав измучен, несном, хтеде да му каже,

„Све ће залуд бити, живот песма није,

ма колико да ти риме муку блаже,

свака од њих , само, илузију крије.“

 

И тако би било, можда и до века,

на добро се свако другим добром враћа.

И цара судбина, из потаје чека,

свака обмана се, са истином плаћа.

 

Тад омрзе њему све да је потаман,

и цару се прохте, у животу муке,

те нареди стражи: “Онај песник сраман,

тај писати не сме! Одсеците му руке!“

 

Јеца јадна душа, на пањ руке стави,

зацрне се небо у истоме часу,

сва руља у чуду -небо се не плави-,

повика на цара, сва у истом гласу:

 

„Не суди му царе, јер тад судиш нама!

Како ће нам Сунце без песника сјати?

Без руку и пера, песма доћ’ ће сама,

јер, певати, никада, он не може стати!“

 

Зачуди се цар, већ пресуду пише,

„Велика је сила у овом човеку,

те га народ треба, и од мене више…

…Ово вид’о нисам, у читавом  веку.“

 

У лудилу своме, не зна шта да чини,

опет тражи риме , да му кажу саме,

нареди му, везан  да песму начини;

(то врхунац беше, ове чудне драме.)

 

Свако срце стаде, да се песма роди,

већ му ропац задњи, сав у трансу вапи,

исписујућ’ души, потпис ка слободи,

издахну му снага до последње капи.

 

Положише тело крај царевих ногу,

он узећ’  у руке, што од њега оста;

рече:“Нек’је песма-жртва вишњем Богу!

Ево, брат мој, радо, мучеником поста.“

 

 

Заврши се прича, ова,  врло давно,

у њој сконча песник, без рана и крви.

Шта написа задње, постало је славно:

„Последњи-у песми, нек’ остане први!“

 

 

 

 

 

 

 

   САЊАМ..

 

Сањам..

нечији загрљај ми

слова имена по кожи ниже;

 Сањам..

сетне музике звуке

и дамаре што тугом куцају;

Сањам..

умилни ветар спаса

са пучине жеља што стиже;

 Сањам..

да шавови снова

сви редом, напети, пуцају;

 Сањам..

то пролеће, јесени,

лето опростити неће;

 Сањам..

полако у виру гасне

и лојаница надахнућа;

 Сањам..

а, ти, ме, зашто, још

будиш  песмама из среће?

 Сањам..

јер лакше је срцу

не лупати у болна сванућа.

 

ZA ISTIM STOLOM….

 

Još se ne zna u kojoj  birtiji beše ovog sveta,

al’ istina je ,sećam ih se, za istim stolom…

Dve dame,rekla bih od dobrih sijaset leta,

vidno umorne behu,a napolju oblaka prolom….

 

Čim stupih tada za postavljen sto, čuh,u kutu,

što naručen beše, za neke zvanice druge:

„Dajte amo, te trpeze! Donesite i meku i ljutu,

sa dušom za predjelo, sa prelivom  tuge..“

 

„A za mene isto, al’ sa kremom od radosti!

Nek’ je slađi, dajte, one najslađe vrste!“-

Sve s pogledima prekim i silinom nežne jarosti

dok duvaše, uz drhtaje, u modre ledene prste…

 

Ne sećam se samo koja stiže ranije do stola

kad uđoh, već behu skupa, tu, u polutami….

Možda baš dama sa blatnjavim rukavom od bola

il’ gospođa draga sa plastičnom ružom u marami….

 

K’o bih mog’o znati  reči što međ’ njima behu

dok  sladiše  se do  kasno sa  predjelom sočnim…

Čekah da vidim šta ubija me u njihovom smehu

golica mi maštu i trne razum mukom bezočnim…

 

Došapnu mi, :“Uz dušu i čaše suza i krvi ispijaše“,

ona draga  muza što dade im od gozbe, te  svete…

Pogledom me krznu dama, pa mi kaplje izbijaše

otkapaše pesme niz obraze, te zaplakah k’o dete…

 

Shvatih tada, da na stolu im ležaše duša moja,

nidočija drugo, umoru, zalogaj im beše mio…

Ustadoh iz kuta, bežajući, sva od hladnog znoja,

utrnuta slikom pred očima događaja što se zbio….

 

Po pločniku otočio mi se život u razlivene boje,

ulična me staza vođaše ,ah, do lažnog bestraga…

Pogledah u čudu , pred vratima, gle,već stoje,

dve dame za isti stolom, sada, ispred moga praga…

 

Još ne zna se u kojoj  zabiti beše ovog sveta,

al’ istina, sećaću ih se, u tom kutku tamnom…

Vremešnih dama od svojih , dobrih, sijaset leta

pod ruku, niko do sreća i tuga,……sa mnom…..