Ознака: AleksandraM

KOME?

 

Коме значе

моје слутње,стрепње, коме?

И онима који су у њима

то сигурно не може бити важно.

 

Коме значе

Моја страдања,стварања, коме?

И они што ме такну

осећам, додирнуше ме лажно.

 

Коме ноћи бдијем,

зоре кротим, коме?

И оној звезди и небу под њом

ништавна је мудрост, прах.

 

Коме римама мојим

крила ничу,дар су, коме?

Чему, кад она немају Вас,

све обузе голи страх.

 

Коме рећи

да се топим слатким миром, коме?

И они који су крај њега

тај смирај осетити не могу.

 

Коме стећи блага

предати у руке, коме?

Гозба ова, ни спас богатом,

ни хлеб, ни вода убогу.

KAKO ĆU?
Kako ću pred tebe i sa čime stati?
Poderani su dani, po telu svud oviseli,
pod noktima zemlja ne može se sprati,
prosjakinja samo bila bi, kad bi se sreli.

Još čuvam u kosi i koži tu šugu,
odbačenih sutra iz kontejnera života
i gadim se sebe što nemam bar drugu
i kožu i kosu, da nije me sramota

pred tebe poći. Da u raskošnom ruhu
nagradim ti čežnju što dugo izgara,
nema me u telu već jedino u duhu,
a, on, sam ti doći, ne ume iz nedara.

I nemam sa čime ni stići ni stati
i boli me ljubav, bednu me zatekla.
Bog, taj dar sa neba ne želi mi dati
u pravom trenutku-sudbina je rekla.

Kako ću pred tebe, bez cipela, bosa?
Ne čekaj, ne traži da krenem ti sad.
Nek’ ti prosta bude neka tuđa kosa,
nek’ ti tuđa koža za mnom toli glad

SVETIONIK

 

Sačinjen po meri samo moje tame,

izras’o iz čeznje ove modre vode,

da valima ljubi s odsjajem slobode,

stoji svetionik,  stvoren samo za me……..

 

Talase mi mazi svetlošcu sa zvezda,

svija me, dok, skupa, jedrimo u noci,

stub je moje časti , dodir  svemoći,

kotva moga doka, luke mi i gnezda…..

 

I neće biti noći bez zvezdanog plama,

što prekriva površ mirne vode milo,

obujmi mi tajno moć, nek’ poludi bilo,

sjaj u meni, okvašen,  radosti suzama…..

 

Svetionik stoji. Znam, verujem u čudo!

Odagnaće tamu , u meni najdublje sjati,

jedini će strujom bure  i  ognja   izazvati,

da, s pučinom što peni,  sagorimo ludo……..

 

 

 

 

MРЖЊА

 

Мрзети умем………..слабости своје…

неукротиве силе…..џинове страха….

патуљке јада……….против аждаха…

суочити не умем…..због немоћи које

                                                        једино разумем………..и нико рођен…

                                                        распознати неће…….. колосе,титане…

                                                        мрзим поразе………..лепо васпитане..

                                                        губим,губим……..к’о кост је оглођен…

овај бес…….ком’ нема распадања..

ова предаја је…………генетски код..

омрзех и мржњу…и песнички род…

не налазим одговор…овог питања…

                                                      Зашто се за тебе……………родих прерано?

                                                      Неукротивом силином…безбрижна падам..

                                                      низ разиграни понор….О, како,да свладам..

                                                      мржњу? …Што те………пронађох прекасно?

 

AKAŠA

 

Povedi me sebi, do litice najdublje misli,

vezanih očiju, moliću jekom da tlo izgubim,

ispruženih šaka goreću da dno obljubim.

Odvedi me.Sad. Korenja sna srž  su pritisli.

 

Povedi me da se poslenjim padom stopim

u smešu zemlje i praha, akaše i krvi,

bez kapi pljuska vulkane ću da potopim.

Odvedi me. Pogubi moj sram, budi prvi.

 

Povedi me niz kanjone praska i postanja

nagni me nad krater eksplozije mraka,

skočiću , ne žali,  evo,  sve sam manja.

Odvedi me. Strmoglavo sam, kao nikad jaka.

 

Povedi me do litice najdubljeg   pra-stiha

ne daj mi da čekam, tu kob obećanja  i raj,

trag će mi se znati, erupcija nemušta i tiha.

Odvedi me i raduj se. Postaću akaša, znaj!

 

Č A M A

                                                                                                                                          

Samoći se vrnuh, k’o ker domu svome…….

cvileći na pragu da povratak javi…..

preslatka  ga čama  svog zubima davi….

ostarih, dok stigoh spasu jedinome….

 

Lanac da l’  me čeka? Vec mašem mu repom….

otežao jezik visi, vučja je  sloboda   prosta…

vraćam se samoći rado, dana već mi dosta..

u mraku mi lakse biti , kod ociju, slepom…

 

Gospodaru, ne stavljaj mi omču oko vrata…

drugde nema ovoj šapi mesta da se zgreje…

u kolevci čame ker će glasno da se smeje…

zavijanjem samotana  bez sestre i brata….

 

Samoćo! Gazi me tim stopalom hladnim…

kad drukčije pašče živeti ne ume…

sve naplati čama , al’  sve i razume…

gledam drugog kera i smatram ga jadnim….

 

jer samoću nema,  ni čemu  da se vrati…

šutira ga čizma tog blaženstva  družnog…

nagrada mi- mirna šapa ovog kera kužnog….                  

jedino u čami umem, sretna, zalajati….       

 

                                    Aleksandra Mladenovic…..2009.

VOLI ME

 

Sama u ulici kestenova…

Trzalice za utišane strune

niz redove oblakodera deru tišinu u meni….

Gde će se svrteti  ovi točkovi

od olovnog punjenja  otežali?

I ovaj smeh u pesnicama stisnut

izmišljen je samo za naš susret,

moguć….verovatan…ipak…

Odlutao mi pogled,

dimi nad krovovima kiša i  strepnju

došaptava niz oluke……

                              …..voli me?…

Ne, to nije moguće.

Bakarnim sjajem ovlaženo lišće me zavarava

u ovo lenjo nedeljno prepodne-

kao sobarica sa pregačom koja samu sebe laže,

bez snage i volje da zamahne krpom….

Prate me štapovi ogoljenih grana

kao mumije……ćute mi te….

Samo još vetar zavija u njinim kostima,

dok, korak po korak,

kao nevesta ove točkove momenata od olova

kotrljam kao po kazni….

                             Vrisnuću: “Voli me!“ -i niko

u ulici kestenova neće čuti,

do tvoja podsvest srebrnom vrpcom vezana

za pupak večnosti,

prosute ovim dugim pločnicima,

razilaza, bezizlaza,

mogućeg…..verovatnog…..ipak…

Kupam se u moru šarenih trzalica

koje u magli svetluckaju i rasipaju odsjaje

vremešnih domova po njihovoj staklastoj površini

i shvatam……..

                            …..Voli me…..

Poderani vez sa bodom tišine u oku,

okidač je probuđenih struna,

oroz na rukavici kojom štitim ovaj smeh

u pesnicama stisnut,

izmišljen samo za našu ljubav,

moguću…..verovatnu…….ipak…..

ПРЕВИШЕ

 

 Кад отвориш  ковчег тајни,

                           назад тада нема;

превише ме сила још за

                           нит  живота  веже.

Конопце ми плете бука

                           рака преголема,

остајем прегорда, сама,

                           док сви други беже.

 

Сакупљам све дане прошле

                           у ломачу гнева;

ноћи ту, врх њих сад нижем

                           јутром да их спалим.

Оглувећу стогласјима

                           венца што ми пева;

Превише је. Ако. Ни за

                            чим не жалим.

 

Комади ми меса цвиле

                           са задахом хада;

деру се, ван себе ткива,

                           из утробе вриште.

Врисак песме ум  већ глуши

                            док исписујем, о јада,

последњу ми вољу. Трени,

                            превише ми је иште.

 

Претешки за цеви, ћуте

                            у кутији меци,

тишина  коб по руци реже,

                            мрви костуру снаге.

Овај пут  бити варварином,

                            прекасно је, реци;

омрзнуше ми се груди ове,

                            сапи  израбљене раге.

 

Без кресива распалићу ноћи

                            залуд бачене у дане;

превише ми вожњи укруг

                            на вртешки смрти.

У бари тој од пламења нек’

                           стаблу сагоре гране;

превише је. Рингишпил?

                           Остао је да се врти.

КРАЈ

 

Крај је признање кад утихне бура,

да све ове ноте, олујне, снажне,

сонате бола, оклопне двери,

једино своме перу су важне…..

 

Сумњаш ли када у њима видиш,

да што мање желим- више ме има,

да све чему тежим- смрви ме брже,

гута и носи судбине плима?

 

И након коначности више је од речи,

отпеване песме гоне нас у јаме,

јер, вране су свуда једнако црне,

угашена свећа благослов је таме.

 

 

Od te’…..

 

Od te’ pravim raskošnu i besmrtnu aleju,

tobom snažim srce da ljubav ne odam;

od te’  vajam jutra što se na me smeju,

stazu cveća punu da po njoj bosa hodam…

 

Posle te’  na pitanja sve ogovore imam,

tobom pokrivam se u sveže večeri i noći;

još samo zbog tebe slatke boli primam,

od te’  činim pesme, svaku što će doći….

 

Od te’  gradim evo, čeličnu arku spasa,

tobom plivam već u strasnoj buri, plimi;

izmešaću hridi sa penom vrelih talasa,

od te’ sazdah  želju, nek’ srce je tvoje primi…

                                                                         Dragim romantičnim dušama,na dar…….A.2009..