Ознака: AleksandraM

То Нешто

 

У мени се нешто сасвим тихо тка

разбојима срца нежне нити плету

неспутаних јата снохватица у лету.

То Нешто-је попут снежнога белутка,

чистог, што на длану вољеног се топи,

шћућурено зебе под милогласјем далеким,

к’о омама кад ваби обећањем меким

да ми топле трне и дрхтаје склопи.

Ја знам да у њему бива ткање исто,

испод сраслог сидра у неспокоју и жуди,

кад спушта му и диже голицаво груди

тад удише и издише ме, искрено и чисто.

У нама се нешто сасвим право чини,

разбојима душа златне срме нижу,

разузданих крда са литица што стижу.

То Нешто -је исто громовању у тишини.

ISTINA

 

Umačem ivice košmara u temperu istine.

Ne otimajte mi njene bistre rezove;

da prerežem grkljane i pretesne vezove

dahom gorkih slasti- mane i vrline….

         Koričam strane bezdana u akvarel kanona.

         Pustite me u odaje koje utamničiše ljubav;

         da izvidam jasne i tajne  rane koje gubav,

         dodirom svile skriva i ostanem tek’  ona,

                   koja se bacila sa galerije sopstvenih ideala.

                  Ne kradite mi to pero u kosi što leluja;

                  da njime dočekam tresak raspetih oluja

                  i slatko-čemerni pad na osmehe budala.

                                               Aleksandra Mladenović,2009.

   НЕМА РЕЧИ

 

Да нам врате…..изворишта..

да нам скрију ….губилишта..

да нам згреју сва свратишта..

                  нема речи……само ништа….

 

Да удоме нас у пристаништа..

да осунче нас у неборавишта..

да обоје нас шарама ђубришта..

                  нема речи…….само ништа….

 

Нема речи….да л’ значе ли ишта…

нема речи….ни у њима огњишта..

нема речи…у ова ратна попришта..

                   нема речи…..само ништа…..

 

А ништа………описујемо век цели…

и никада……..то нисмо  нити хтели…

и никоме……дају се ништавни дели..

и нема речи……..којима би се срели…

AKO JE DO MENE………

 

Počujte me,stražari zvezda horizonta!

Potpisaću žigom poruge i suda

rasparčane sveze i pukotine života.

Ako je do mene..

                  u pepeo vreo sasuću čuda,

 

rekvijeme i okove na dušama  bez snova.

Kobiću te zatvorene spise na divanu,

u počinku mira spojiću Vas iz dlanova.

Ako je do mene….

                  bodežom izdubiću nirvanu.

 

Počujte me,moji vrli kristali u sonetu!

I da me se odreknete tri puta pre zore,

izglodaću kamen i patose u minaretu.

Ako je do mene….

                  i olupina mi što još gore,

 

za dublja saznanja.I krmar i prorok,

biću Vam propust za svetlo i sene,

paviljona huk u  vrtu i prozračan porok

i kapela i rame i muk….

                             ..ako je do mene……

SRCE LOSOSA

 

Ironijom kraja pre svakog  postanka

u poslednjem plesu pobede  života,

zaplovio losos, u inat , rad’  opstanka

protivu svih sila, planina, golgota…..

 

Sa idejom besmrtnom, naoružan kreće

kompasom i mapom, ka izvoru svom;

struja ta ga mami, on, posustati neće,

a,zna da progutan biće u vrtlogu tom.

 

Ironijom da srlja ka plićaku kobi

u poslednjoj igri uzvišenog kraja,

on pliva kroz talas, što mu snagu drobi

slatkom nemilošću, u večnosti spaja.

 

Zaglibljen u ljubav predaje se činu,

rasplamsane vode vapajima muti,

u poslednjoj kapi kad drhtaji minu

polaže svoj život, prkoseći smrti.

 

Čudna je to reka što mu život tvori,

i nevažno sve je dok ka cilju strada

i dok kuca smelost da  uzvodno plovi

ka izvoru svome, on ustaje i pada,

 

ironijom istom , do svršetka se bori

lososovim srcem para vode ledne,

i poslednji trzaj nadljudski da stvori,

zadnju snagu topi u  zaveslaje vredne.

 

Sa besmrtnom mišlju i da mora biti

kraja pre početka nasmejan on pliva

taj losos prehrabri, u plićaku će sviti

gnezdo mu i raku ,večnost koju sniva.

 

 

ODA  КРИЗИ

 

 

Криза ме дрма када немам ‘леба,

опасно сам се црна на њега навукла…

Само једна дозица ‘леба ми треба,

јој, како бих се са њега и чиме свукла?

 

Панично ме тресе када немам кредита,

па просећи  у бирое и шалтере  трчим…

Одговарам дајте, шта год  ме неко пита

и радо бих око гуше руке да им згрчим…

 

Лако је црвићу ког криза не ждере,

са удице сваке тај, уме да спадне…

Ал ‘тешко је људу, да банане бере,

са дрвета шљиве, а очи му гладне…

 

Ампутацијом образа можда се и спасе,

имунитет стиче одмах преко ноћи….

Док сви кризом копне, он цветаће, зна се,

хирургија само, ту, може му помоћи…..

 

 

Шта мени, па, може та кризетина нека?

Прљавој,без прашка, бар ми душа чиста..

Без ње никад не би еволуирала у човека,

већ чекала свој крај, к’о у тегли глиста..

 

 

Носиље смо вредне  томе нема збора,

сваки дан по јаје на ваздуху и води…

Ти, ако си бољи, изађи из тог лавора,

кавез је на фарми пут коки ка слободи…

 

 

Само ме још плаши ума нашег криза,

благослов је прави, све ти вазда лепо..

Ни торањ у Пизи, већ у торњу Пиза,

будалама с дипломом  да се дивим слепо…

 

 

Веле,пусти те  кризе,ево новог чуда,

смислили су већу, свињогрип већ хара…

Крмачама светским поста тесна груда,

ма, док село гори нек’се чешља стара…

 

 

Немојте, тај вирус да преживим нећу,

нек’ остане песма лек за кризе мање…

На Балкану ,само запалићу му  свећу,

зезнућу га-одо’  у  друго агрегатно стање!

 

 

 А,Ви?

 

VUK

 

Spodobo…..divota si…….moja….

Ocnjakom…. krzno mi….  raspori….

Koprenu……srca bez…….proboja…

Ritualom…se u me ……zatvori….

Divoto……neman si…… klecam…

Refren…. .u staklu …….ogledala..

Zapenio….ne das da ..…jecam….

Besno…….bih te se….prejedala…

Brlog……..mojoj si…….strasti…

Magican…..urlikom me…..pogodi..

Vuciji…..…zelis li me……..spasti….

Prognan..…u meni se……dogodi…

……BORE

 

Ne boraj se ruko mila

teško mi te gledat’ tako

nekada ti put sva bila

……k’o pozlata jutro svako.

Nabiraš se. Zašto? Čemu?

ubledela mi,  pucaš sama

do juče prkosila si svemu

….sad, samo si sasušena slama.

Ne boraj se čelo milo

presela ti svaka bora

prokleto joj, prosto bilo

…..ovo srce što stariti mora.

Nabiraš se zbog života

preteško mi živet’ više

krasiše te jednom lepota

…sad o njoj se samo piše.

Ne boraj se jadna sliko

da si maska, varam sebe

znam.. još te ne skinu niko

u šta se pretvaram? U tebe?

Nabiraj se dok me bude

okrećem te – uinat staklu

i gledam brazde ove grude

…………..tražeći onu, davno promaklu.

MAJKA HRABROST

 

Strašljivcu je mrsko komandantom biti

Svih svojijeh snaga, oružja i moći

Kukavičkim begom on se mora kriti

Gubeći i  bitke, koje, tek će doći.

I plače mu majka koje se odrek’o

U njemu su geni njeni izbrisani

Slabiću je teško da postane neko

K’o mišu u rupi prolaze mu dani.

Zar postade meso za svetovne zveri

Tek pukim rođenjem il’ u stare dane

To ne menja stanje,preteške mu dveri

Od hrabrosti kule, davno zazidane.

Strašljivac će nemo svedočiti sebi

Sve poraze majke hrabrosti u dusi

Kukavički, jednom, možda i  u tebi

poslednji će bedem i pesmi da sruši.