Kao prkosno, miholjsko sunce pred zimu
useljavaš mi se u misli
rastapaš brigu, strah i nedoumice
osmeh mi vraćaš na lice
Kao blagi miholjski dan
se voliš
blistaš i greješ
strahove ubijaš
nevremenu ne daš da se u duši razbukta
ruka ti milujući mi obraze
iz srca trnje vadi
ono negdašnje
što mišljah da sam prebolela, zaboravila
a uvek je živa ta rana bila
dok u rani sumrak
lagano dan uplovljava
slika mi tvojih prepuna glava
na njima osmehom mi mašeš
tišinom me ogrćeš
danak sudbini plaćam
Miholjdan jedan vraćam
i čekam nemoguće
da ugasi boli ove
da oživi mi srce umiruće
i znam da čuješ mi misli
i znam da ti još tečem kroz vene
zaboravi se jednom sve
ali ne i ja tebe
ali ne i ti mene
svaki će nam Miholjdan
biti kao dan poslednji
u kojem samo jedna želja nam živi
još dan jedan
još osmeh jedan
pa više ne mora da se živi.
